Ideja socijalne pravde je izvorna u istorijskom razvitku etičke misli o pravednosti jer se ne fokusira na pojedinačna ponašanja i na lične vrednosti članova društva. Bez morala i duhovne snage nema ni pravednog društva ali se od svakog člana društva ne može očekivati, iako se zahtevaju te vrline za stvaranje pravednih odnosa. Ova ideja odnosi se ponajpre na društvene institucije i posebno na njihovu oznaku pravde, osposobljavajući ih za podržavanje društvene povezanosti i ekonomski rast. Ona posmatra celokupnost načela koja određuju definiciju pravednoga društva: doprinos svakoga opštem dobru, poštovanje ili ponovna uspostavljanja jednakosti u poslovanjima, pravednu raspodelu dobara, pravâ i zadataka svih članova društva u okviru pravne države u kojoj se priznaje i podržava dostojanstvo osobe.
»Ekonomsko blagostanje nekoga naroda treba se meriti ne toliko po sveukupnoj količini dobara što ih posjeduje nego, radije, po njihovoj pravednoj raspodeli, tako da se svi u državi mogu razvijati i usavršavati. Prema tome, po svojoj prirodi, i upravljena sva državna ekonomija.«
Sa pontifikatom Pija X u papinska dokumenta ulazi pojam socijalne pravde. U etičkom razmišljanju pojam socijalne pravde se pojavio sredinom XIX veka, sa pojavom urbanog proleterijata u nastanku I industrijske revolucije i buržuaske klase koja je teško izrabljivala i dovodila čitave delove društva u tešku bedu. Nejednakost i siromaštvo izazvalo je žestoke reakcije pokreta socijalnog hrišćanstva koji se razvija u to vreme.
Za vreme pontifikata pape Lava XIII Isusovac Matteo Liberatore postavio je teoriju o prirodnom pravu, koja praktično čini okosnicu enciklike „Rerum novarum” pape Lava XIII. Značajno je pomenuti još jedno ime takođe isusovca Luigi Taparelli d'Azeglio, koji je nezaobilazan kad govorimo o odnosu prava i socijalne pravde. Nesretno je što je enciklika nastala 1891 godine a izdana je 1981 godine. Komunistički manifest je izdan 1848 godine, pa je enciklika na žalost „malo” kasno stigla.
Često se navodi u tekstovima i na raznim tribinama enciklika „Rerum novarum” kao početak socijalnog učenja katoličke Crkve, kako sam primetio da mnogima to ništa ne znači zadržaću se na njoj i daću sebi slobodu da prepričam ukratko sadržaj enciklike.
„Rerum novarum” sadrži:
1.SOCIJALIZAM: KRIVI LEK
2.DELO CRKVE
3.DELO DRŽAVE
4.UDRUŽENJA RADNIKA I POSLODAVACA
I. SOCIJALIZAM: KRIVI LEK
Socijalističko rešenje neprihvatljivo za radnike
Socijalisti vide rešenje u raspirivanju zavisti siromašnih prema bogatima tražeći da se ukine privatno vlasništvo i uvede zajedničko vlasništvo pod upravom države. Sad je i iskustvo i istorija pokazala da to ne rešava napetost nego je naprotiv produbljuje a i nepravedno je. Svako ko vrši nekakav koristan rad, nastoji da stvar stekne i učini je svojim privatnim vlasništvom. Kad socijalisti žele privatnu imovinu učiniti zajedničkom pogoršavaju stanje svih radnika jer im oduzimaju slobodu ulaganja i onemogućavaju da povećaju svoje porodično imanje i poboljšaju vlastito stanje.
Zbog toga što je razumno biće, čoveku treba priznati više od proste upotrebe zemaljskih dobara, a to nije ništa drugo nego pravo na privatno vlasništvo, i to ne samo onih koje se upotrebom troše, nego i onih koji su trajne prirode.
Privatno vlasništvo je prirodno pravo
Bog je dao zemlju cijelom ljudskom rodu, ali nije rečeno da bi on hteo da svi zajedno vladaju zemljom, nego da u početku nijedan deo zemlje nije pojedincu doznačen u posed, nego da je vlasništvo pojedinca. Oni koji nemaju poseda, nadoknađuju to radom. Odatle sledi da privatno vlasništvo odgovara ljudskoj prirodi. Čovek ulaže sposobnosti uma i svoje telesne sile kad stiče prirodna dobra. Time istovremeno sebi prisvaja onaj deo vrednosti koje je odredio. Zato je sasvim pravedno da on taj deo poseduje kao svoj i nikom nije dopušteno krnjiti to njegovo pravo.
Privatno vlasništvo sankcioniSano božanskim i ljudskim zakonima
Pravedno je da plod rada pripada onima koji su uložili rad. Građanski zakoni, kad su pravedni, imaju snagu od prirodnog zakona, potvrđuju pravo privatnog vlasništva te ga brane upotrebljavajući i silu. To je potvrdio i autoritet božanskih zakona koji najstrože zabranjuje čak i poželeti tuđe.
Čovekova sloboda
Svaki je čovek slobodan u izboru načina života. Nijedan ljudski zakon ne može čoveku oduzeti pravo na ženidu, niti na bilo koji način ograničiti glavnu svrhu ženidbe. Porodica je maleno društvo, no pravo društvo, te ima prava i dužnosti nezavisne o državi. Pravo vlasništva treba preneti na čoveka ukoliko je glava porodice.
Porodica i država
Najsvetiji je prirodni zakon da se otac porodice brine za život i vaspitanje onih koje je rodio. Priroda ide za tim da otac svojoj deci mora pribaviti sve ono što će ih u budućem životu braniti od svake nesreće. Tu dužnost može izvršiti samo tako da plodonosno poseduje stvari te ih i svojoj deci ostavi kao nasleđe.
Država i njen odnos prema porodici
Zabluda je da treba građanska vlast po svojoj volji da se upliće u unutrašnji život porodice. Sigurno, ako se porodica nađe u teškoćama iz kojih sama ne može da izađe, u takvim situacijama državna vlast opravdano treba da posreduje. U slučaju velikih nereda u međusobnim odnosima unutar porodice, neka posreduje država i neka svakome da njegovo pravo, jer to ne znači oteti prava građana nego ih osigurati i zaštititi u skladu s pravdom. Priroda ne dopušta da se prekorače ove granice. Očinska je vlast takva da je država ne može poništiti ni prisvojiti. Kad socijalisti ukidaju roditeljsku vlast i umesto nje uvode državnu, čine protivprirodnu pravednost i kidaju porodične veze.
Socijalističko rešenje je štetno za samo društvo
Treba odbaciti socijalističko načelo o zajedništvu dobara, jer ono škodi i onima kojima bi trebalo pomoći. Ono se protivi prirodnim pravima pojedinca, iskrivljuje dužnost države i muti opšti mir. Zamišljena jednakost ne bi bila drugo nego opšta beda.
II. PRAVI LEKOVI
A) DELO CRKVE
Neizbežnost društvene nejednakosti i teškog rada
Iz ljudskog društva nemoguće je ukloniti društvene nejednakosti. Iz same prirode proizlaze velike nejednakosti. Razlika u životnim odnosima tera ljude da se bave različitim zanimanjima. Nevoljama na zemlji neće nikada biti kraj jer su zle posledice greha koje treba podnositi. One prate čoveka sve do smrti. Kad neki tvrde da mogu iskoreniti nevolje iz ljudskog društva, obećavajući narodu život bez boli i patnji, pun mira i neprestanih raskoši, varaju narod.
Potrebna je sloga
Glupost je verovati da se jedna klasa samA po sebi protivi drugoj, kao da je sama priroda odredila da se bogataši i radnici stalano međusobno bore. To se protivi i razumu i istini. Ne može kapital opstati bez rada ni rad bez kapitala. Sklad stvara lepotu i red.
Odnos među društvenim klasama
a) Pravednost
Celi nauk vere koji tumači i čuva Crkva ima dovoljno snage da izmiri bogataše i radnike. Ona ih može izmiriti i sjedniti pozivajući i jedne i druge na međusobne dužnosti, a osobito na one koje izviru iz pravednosti.
Ovo su dužnosti koje se odnose na radnike:
potpuno i verno izvršavati ono što je s obzirom na rad slobodno i pravedno ugovoreno. Ne sme uništavati sirovinu ni vređati vlasnika. Neka braneći svoja prava ne upotrebljava silu.
Dužnosti su bogataša i vlasnika ove:
Ne sme s radnicima postupati kao s robovima. Moraju poštovati u radnicima dostojanstvo ljudske osobe. Nečovečno izrabljivati ljude kao sredstvo za sticanje dobitka te ih jedino toliko ceniti koliko im vrede sila i snaga. Poslodavci su dužni organizovati da radnik u zgodno vreme može obaviti svoje religiozne potrebe. Neka ne nameću teži rad nego što ga sile mogu podneti ili takav koji ne odgovara uzrastu i polu. Najveća je dužnost poslodavca da svakome daju što je pravedno.
b) Ljubav
Bogatstvo ne oslobađa od nevolja ni ne donosi večnu sreću, nego joj, štaviše, smeta. Neka se bogataši boje krajnje ozbiljnih pretnji Isusa Hrista, prema kojima im valja položiti račun Bogu o upotrebi bogatstva. Crkva ide za tim da jedan stalež što više približi drugome te ih u prijateljstvu spoji.
c) Prava korist bogatstva
Privatno posedovati dobra proizlazi iz prirodnog prava, a tim se pravom služiti, naročito u društvenom životu, nije samo slobodno, nego je veoma nužno. Niko nije dužan pomagati druge od onoga što je njemu potrebno za izdržavanje svoje i svojih, ni drugima deliti od onoga što je njemu potrebno da sačuva dostojanstvo osobe i ono što njemu dolikuje.
d) Prednosti siromaštva
Siromaštvo nije sramota. Ne treba se stideti izdržavanja radom. Prava se vrednost i dostojanstvo čoveka sastoji u moralu.
e) Hršćansko bratstvo
Sve je ljude stvorio zajednički Bog Otac; svi teže prema istom konačnom dobru; svako je dobrotom Isusa Hrista otkupljen. Dobra kao i darovi Božje milosti pripadaju celom ljudskom rodu.
Pozitivna sredstva
a) Širenje hrišćanskog nauka
Crkva svojim naukom nastoji odgajati i obrazovati ljude. Nastoji proniknuti u duše i učiniti ih da se dobrovoljno daju upravljati i vladati po Božijim zapovedima.
b) Obnova društva
Ljudsko društvo će se izlečiti jedino tako da se uspostavi hršćanski život i običaji.
c) Crkva se brine i za ovozemaljska dobra
Time što je Crkva upravila svoju brigu prema dušama nije zanemarila ono što se odnosi na zemaljski život. Ako se hršćanski zakoni tačno obdržavaju, oni sami pridonose da se poboljša blagostanje u spoljašnjim prilikama
B) DELO DRŽAVE
Država ima pravo upliva
Oni koji upravljaju državom najprije moraju pomagati celokupnim zakonodavstvom i političkim ustanovama i raditi da iz samog ustrojstva i državne uprave proizilazi blagostanje i zajednice i pojedinaca. Sreću i dobrobit države unapređuje ponajviše: moral, dobro uređen porodični život, obdržavanje vere i pravednosti, napredak industirije i trgovine, napredna poljoprivreda i sl. Država po svojoj dužnosti mora brinuti za opšte dobro.
a) Za opšte dobro
Država postoji i za više i za niže klase. Radnici bez poseda su po prirodi isto tako građani kao i bogataši, pravi i živi udovi narodnoga tela od kojih, posredovanjem porodica, nastaje telo države. Pravednost traži da se država javno brine za radnika. Valja podržavati sve ono što može popraviti stanje radnika.
Pravila i granice pravanih normi
Nije pravo da država apsorbuje građane i porodice. Pravedno je da se i jednoj i drugoj strani osigura vlast slobodnog delovanja, ukoliko to može biti bez povrede opšteg dobra i bez nepravde za pojedinca. Prava treba sveto zaštititi, bila ona na ne znam kojoj strani, a javna vlast se mora pobrinuti, otklanjajući nepravde, da svako svoje poseduje.
Naročiti slučajevi upliva države
a) Odbrana privatnog vlasništva
Zakoni moraju štititi i braniti privatno vlasništvo. Pravednost zabranjuje i sama opšta korist ne dopušta da se drugome oduzme što je njegovo i da se posegne za tuđom imovinom pod izgovorom neke besmislene jednakosti. Neka autoritet države posreduje i neka radnike sačuva od rušitelja moralnih normi, a zakonite gospodare od otimačine i grabeži.
b) Odbrana rada
Protiv štrajkova
Predug i pretežak posao te premalena plata neretko su razlog da radnici svojevoljno obustave rad. Ovom čestom i teškom neredu treba dati leka, jer ovakva obustava nije samo na štetu poslodavaca i samim radnicima, nego škodi i trgovini i javnom blagostanju. Pri tom je najuspješnije i najspasonosnije ako vlast zakonima preventivno deluje i spreči da zlo ne bukne, odstranivši razloge i uzroke zbog kojih se čini da će nastati sukobi među radnicima i poslodavcima.
Uslovi rada
Kod radnika država mora štititi i braniti najprije duhovna dobra. Duša nosi utisnutu sliku i priliku Božiju. U tome su svi ljudi jednaki i ništa nema u čemu bi se razlikovao bogat od siromaha, gospodar od sluge, vladar od podanika. Niko ne sme nekažnjeno vređati dostojanstvo čoveka. Odatle sledi da treba na blagdane obustaviti rad.
Što se tiče zaštite telesnih i spoljašnjih dobara, treba bedne radnike spasiti od zavisnosti od pohlepnih ljudi koji se zlonamerno i neumereno služe osobama i stvarima za vlastitu korist. Treba paziti da se svagdašnji rad ne produži više nego što to sile dopuštaju. Ono što može odrastao čovek izvršiti nije pravo zahtevati od žene ili od deteta. S obzirom na decu valja se pomno čuvati da ne ulaze u radionicu dok dovoljno ne ojačaju telom, umom i duhom. Radnicima treba dati toliko odmora koliko treba za nadoknadu snage radom iscrpljene i istrošene.
Pitanje plata
Rad je ljudska delatnost kojoj je svrha steći za život ono što mu je potrebo. Opšta je dužnost svakoga ostati u životu i zločin je ne udovljiti toj dužnosti. Odatle se rađa pravo na sticanje stvari kojima se uzdržava život, a takve stvari daje svakome radom stečena plata
c) Vaspitanje za štednju
Kad radnik dobije tako dovoljnu platu da njom može pristojno izdržavati sebe, ženu i decu, lako će nastojati štedeti, pa će postići, ono na šta i sama priroda podstiče, da mu ostane i nakon podmirenih troškova te da može doći do malog imetka. To se ne može uspešno rešiti ako se ne pretpostavi kao nepovredivo načelo privatnog vlasništva. Stoga to pravo moraju zakoni štititi i koliko se može pomagati, da što više ljudi uzmogne nešto posedovati.
C) UDRUŽENJA RADNIKA I POSLODAVACA
Potrebna je saradnja svih
Cehovi su, ili udruženja obrtnika, dugo i dobro stajali. Zaista bejahu ne samo na veliku korist obrtnicima, nego na čast i procvat samim obrtima. Danas napredak kulture, novi običaji i sve veće potrebe života zahtevaju da se ova udruženja prilagode sadašnjim prilikama.
Pravo na udruženje je prirodno
Osećaj slabosti vlastitih sila tera i opominje čoveka da sebi pridruži i tuđu pomoć. Kako čovek po tom prirodnom nagonu ide za ujedinjavanjem i udruživanjem, tako želi stupiti i u druga društva s građanima, u mala i nesavršena, ali ipak društva.
Premda privatna društva postoje u državi, te su kao neki njezini delovi, ipak nije uopšte i po sebi u nadleštvu države zabraniti da postoje. Stvarati privatna društva dano je čoveku prirodnim pravom, a država je ustanovljena da bude na pomoć prirodnom pravu, a ne na njegovu propast. Ona sama sebi protivreči kada građanima zabranjuje osnivati udruženja. Onda kada po svojim pravilima idu za nečim što se očito ne slaže s poštovanjem, pravednošću i s opštim dobrom države zakoni se s pravom protive osnivanju takvih udruženja.
Samostalnost i disciplina radničkih udruženja
Potrebna je organizacija i razborita disciplina da se postigne sloga u delovanju i htjenju. Ako je građanima slobodno udruživati se treba da bude i pravo slobodno izabrati ono udruženje i one zakone za koje se drži da najbolje dovode do cilja udruživanja. Radnička udruženja treba tako organizovati i rukovoditi da sredstva budu što prikladnija i sposobnija za predloženu svrhu, koja se sastoji u tome da pojedinci u udruženju mogu izvući što više dobara za telo, dušu i porodicu. Kao naročitu svrhu treba imati pred očima versko i moralno usavršavanje i da se prema toj svrsi treba usmeriti celokupna ekonomija. Neka se obilno da mesta verskoj obuci, da pojedinci upoznaju svoje dužnosti prema Bogu: neka dobro znaju šta treba verovati, čemu se nadati i šta činiti za versko spasenje. Neka se radnik potakne da poštuje Boga i da se preda pobožnosti, da svetkuje blagdane. Neka nauči poštovati Crkvu, zajedničku majku sviju, kao i podvrgavati se njenzinim zapovedima i primati sakramente, koji su božanska sredstva da se duša očisti od greha i postigne svetost.
Prava i dužnosti udruženih radnika
Kad se društveni zakoni stave na temelj vere, otvara se put prema uređenju međusobnih odnosa udruženih radnika za njihov mirni suživot i za ekonomsko blagostanje. Službe valja razdeliti prema opštim potrebama tako da raznolikost ne omete sklad. Zajedničkim dobrima neka se upravlja nepristrano, da se prema potrebi pojedincu pruži pomoć. Prava i dužnost poslodavca neka prikladno odgovaraju pravima i dužnostima radnika. Osobito se valja pobrinuti za to da za radnika nikad ne ponestane posla i da postoje razervni fondovi te se u potrebi pojedinca pomogne ne samo u nenadanim i prigodnim slučajevima, nego i kad koga snađe bolest, starost ili nesreća.
Radnička pitanja rešavaju njihova udruženja
Hoće li se borba za prava radnika odlučiti razbotio ili ne, veoma je važno za državu. Razoborito lako odlučiti hršćanski radnici, ako udruženjem povezani budu imali razborite vođe i krenu onim putem koga su se držali oci i preci na osobitu sreću svoju i zajednice. Ako zla volja u njima nije ugasila osjećaj časti, građani će sami po sebi biti skloniji onima koje poznaju kao čestite i radne, za koje znaju da pravednost više cene od dobitka, a veru više od svih stvari.
...
To bi grubo rečeno bio sadržaj enciklike sa kojom katolička Crkva ulazi u dijalog sa modernim svetom a nastavlja se posebno s enciklikom Quadragesimo anno (1931.)pape Pija XI. U njezinoj su definiciji uključeni zahtevi opštega dobra, jer je njen zadatak tražiti od svih članova društvene zajednice sve što je nužno za opšte dobro. »Ostvarenje socijalne pravde doneće intenzivnu delatnost celokupnoga ekonomskog života u miru i redu, i na taj će se način ogledati zdravlje i čvrstoća države, kao što se u nesmetanoj, punoj i zdravoj aktivnosti svih organa ogleda zdravlje ljudskoga tela«, piše Pio XI. Isti Papa ističe nužnost da se na socijalnoj pravdi nadahnjuju nacionalne institucije, štaviše i sav društveni život, odnosno da »ta pravednost doista bude delotvorna: da stvara pravni i socijalni red kojima će nadahnjivati celo gospodarstvo«.
Socijalna pravda se podudara sa zakonskom pravednošću u društvenim zakonima koje država donosi u vidu opštega dobra. No, ona proširuje i nadilazi zakonsku pravednost jer teži ka uspostavljanju društvenoga poretka, pozivajući na sudelovanje ne samo zakonodavca nego i sve građane i institucije. Ona se tiče odnosa građana prema opštem dobru, bilo u njihovim dužnostima ili u njihovim pravima; kreće se u dva smera: od društvene zajednice prema građanima i od građana prema društvenoj zajednici. Tako i američki biskupi u svom pastoralnom pismu pišu: »Socijalna pravda uključuje obavezu osoba da budu aktivni i produktivni učesnici u životu društva, a dužnost je društva osigurati im takvo delovanje.« Socijalna pravda nastoji ostvariti poštovanje prirodnih prava članova društva kako bi oni mogli ispuniti svoje dužnosti u zajednici. A moral potiče građane da daju zajednici ono što joj duguju kako bi i ona sama mogla ispuniti svoje poslanje u pogledu opšteg dobra, dajući svakome šta mu je potrebno za razvijanje njegove osobnosti i za ostvarenje dužnosti.
Vrlo su važni zahtevi socijalne pravde jer traži trajnu, savršeniju preobrazbu društva. Mora se primjenjivati svuda gde se nalazi pa i najmanje zajedničko dobro, jer je njezin prvi cilj promicanje opštega dobra koje je neophodno za svaki život u društvu. Istinska socijalna pravda utemeljena je na pravima pojedinca. Ta se prava u stvarnosti priznaju samo ako se prizna transcendentna dimenzija čoveka, stvorenoga na sliku i priliku Božju. Negiranje te transcendentnosti znači svesti čoveka da postane sredstvo dominacije drugih ljudi ili svemoći totalitarne države.
Socijalna pravda i ljubav
Nema društvene pravde bez solidarnosti. Naime, pravda uključuje poštovanje reda koji je na snazi u društvu koji propisuje zakon, ali ga treba oživljavati i dovršavati uzajamna ljubav. Ljubav prema bližnjemu i pravda, nerazdvojive su. Ljubav uključuje apsolutan zahtev za pravdom, tj. priznavanje dostojanstva i prava svoga bližnjega. A pravda doseže svoju puninu u ljubavi.
Socijalna pravda preduslov je socijalnog mira pojedine države, ali na međunarodnom planu. To govori i Pastoralna konstitucija o Crkvi u savremenom svetu Drugoga vatikanskog sabora (br. 29): »Prevelike ekonomske i društvene nejednakosti među članovima ili narodima jedne te iste ljudske porodice, izazivaju sablazan i protive se socijalnoj pravdi, pravičnosti i dostojanstvu ljudske osobe, kao i društvenom i međunarodnom miru.«
Za tekst korišćeni tekstovi iz „ Katekizam katoličke Crkve za odrasle”
