До Другог светског рата је залагање за увоћење механи-зама савремене социјалне државе пре свега приписивано соци-јалдемократији и другим струјама левице, углавном изразито модернистичке и секуларне идеолошке оријентације. Традицио-налне друштвене вредности су, с друге стране, политички за-ступале претежно различите конзервативне струје, махом не-склоне активној социјалној политици и ширењу демократских слобода. Повезивање социјалне улоге државе с политичком по-дршком традиционалним друштвеним вредностима, укључујући и религијске, било Ј'е посматрано више као идеалистичка и фи-лантропска утопија него као реална могућност. Занимљиво је, међутим, да је истовремено залагање за чисти економски либе-рализам и радикално модернистичке и лаицистичке идеје о друштвеним вредностима, у XIX и првој половини XX века доби-ло своје недвосмислено историјско остварење деловањем тада доста утицајних либералних политичких снага.
Половином XX века су, међутим, многе класичне десничарске странке у Европи биле компромитоване својим ри-гидним национализмом, а неке чак и сарадњом с тоталитарним режимима блиским фашизму или нацизму. Већина њих је сма-трана макар посредно одговорним за отварање пута таквим режимима, услед одсуства реалног интереса и капацитета за прилагоћавање политике суштинским потребама највећег дела грађана. Многе левичарске странке су тада поново ограничиле круг својих присталица кокетирајући с комунистичким једно-партијским режимима, који су по завршетку рата сматрани нај-већом опасношћу за европску демократију.
Мада су у многим земљама постојале и у предратном пе-риоду, у некима већ у XIX веку, хришћанско-демократске странке тек од око 1950. израстају у једну од најзначајнијих
снага на политичким сценама готово свих европских демократ-ских земаља. Својом политиком, истовремено социјално и тра-диционалистички обојеном, заузеле су најзначајније место у оном делу тих сцена који се назива умереном десницом. Њихов положај је нарочито учвршћен улогом коју су најистакнутији лидери европске хришћанске демократије педесетих година одиграли у раним, почетним фазама стварања Европске зајед-нице, претече данашње ЕУ.
Католичка Црква у Француској - Галиканизам, Рево-луција, Рестаурација, Ултрамонтанизам
Умерено десним делом политичког спектра Француске, једне од највећих европских држава, последњих пола века пот-пуно доминира деголизам као специфична, национално обојена варијанта републиканског државног капитализма, изразито се-куларног карактера. Поједини друштвено активни интелек-туалци ове земље су, међутим, у XIX веку дали велики допри-нос припреми услова за настанак хришћанске демократије и ње-но ступање на друштвену и политичку сцену. Таква њихова улога била је поспешена суочавањем традиционалних друштве-них институција, укључујући и Цркву, с тековинама модерног друштва на прелазу XVIII и XIX века, које је у овој земл>и можпа било драматичније него било где у Европи.
Још од краја XVI века, тј. од успостављања апсолутне мо-нархије после вишедеценијских сурових верских ратова римока-толика и протестаната (калвиниста, хугенота), Римокатоличка црква у Француској је била препозната као један од стубова државног поретка. За разлику од нпр. Шпаније, Аустрије, По-љске, италијанских и јужнонемачких држава, у којима је државна власт била под јаким политичким утицајем папства и често заступала његове интересе, у Француској је ситуација би-ла обрнута. Такав правац у односима Цркве и државе, назван галиканизам, у коме римокатоличка хијерархија на територији Француске политички заступа и спроводи пре свега интересе државне, краљевске власти, био је релативно прихватљив за папство. Тако је ова велика и моћна држава остала, макар у строго верском смислу ако не и у политичком, римокатоличка;
тиме је спречено да и она поће путем скандинавских држава, Енглеске, Холандије и делова Немачке и Швајцарске. У тим земљама су, уз веома тешке последице за Римокатоличку цркву, друштвене елите ради сопствене политичке самосталности у од-носу на папу здушно подржале Реформацију, услед чега је про-тестантизам постао доминантна религија.
У таквим околностима практичне симбиозе државне и цр-квене власти (уз доминацију прве), Римокатоличка црква у Француској је дочекала револуцију 1789. године и дошла под снажан удар велике већине револуционара. Такав развој си-туације наговештаван је током целог XVIII века, оштрим споро-вима Цркве са већином рационалиста и просветитеља који су пресудно идеолошки инспирисали револуцију. Поред заплене земљишних поседа и многих некретнина, Црква је била суочена и с другим искушењима, нпр. увоћењем новог, револуционарног календара и државном промоцијом „култа врховног бића" уме-сто хришћанске вере. Најтеже искушење наметнуто је обавезом да црквени великодостојници и свештеници под претњом казне положе заклетву новим властима, које су њихову везаност за папство доживљавале као претњу државној независности, на-ционалном јединству и револуционарном поретку.
Прогони су нарочито интензивирани када је 1792. уместо краљевине успостављена револуционарна република. Папа Пије VI је чак, по упаду француске републиканске војске у Ита-лију, свргнут са власти и умро у заточеништву, а уместо Папа-ске државе основана је Римска република. Наполеон је, додуше из политичко-прагматичних разлога стабилизације свог режима, ублажио тај углавном идеолошки мотивисан притисак на Цркву и 1801. склопио са њом Конкордат, којим је Папаска држава обновљена. Тиме је у суштини само потврћена супрема-тија државе над политички инструментализованом Црквом, чак у већој мери него у време краљева, али је у тадашњим околно-стима Конкордат изгледао као велики добитак за цркву.
Прилично очекивано, француски римокатолици и цркве-на хијерархија су одушевљено поздравили Наполеонов пораз и поновно успостављање (рестаурацију) краљевске династије Бурбона 1815. године, очекујући да ће Црква поново постати један од најважнијих стубова поретка, што се у начелу и догодило. Горка искуства са агресивним радикалним атеизмом ре-волуционарног периода су, додуше, оставила значајне последи-це на француски католицизам. Поред галиканске струје, наи-ме, ојачала је и раније готово заборављена ултрамонтанска, ко-ја се залагала за свестрано, па и политичко потчињавање француских римокатолика Риму, а не Паризу. Упркос томе, ве-лики део црквене хијерархије и свештенства, па и припадника световне елите, рестаурацију је дословно доживљавао као успостављање предреволуционарног стања, укључујући и тра-диционални галиканизам, а не као јачање ултрамонтанских на рачун галиканских тенденција. Ови распламсали сукоби су по-реметили јединство некада хомогеног антиреволуционарног фронта француских римокатолика, стварајући контекст у коме су поникле идеје појединих римокатоличких интелектуалаца.
Неке од ових идеја, насталих углавном суочавањем идеа-листичких ултрамонтанаца с реалношћу државне политике и моћи, утрле су пут каснијем новом приступу Римокатоличке цр-кве вредностима модерног друштва, пре свега демократији, вер-ској толеранцији и социјалној одговорности, и то не само у Француској и Европи. Актуелност и значај ових идеја, али и изазови њиховог заступања, знатно су порасли после Јулске револуције 1830. године. Тада је режим бурбонске рестаураци-је у Француској замењен либералном уставном монархијом, по узору на Велику Британију, у којој је такав поредак постојао још од краја XVII века. Нова монархија није била отворено атеи-стичка и антикатоличка као револуционарни режим, али се у најмању руку могла окарактерисати као верски наглашено ин-диферентна, с тежњом да уз промовисање пуног либерализма у привреди успостави државни монопол у сфери просвете.
У сфери међународних односа, француска је 1815. враћена у предреволуционарне границе, а победничке силе Ру-сија, Аустрија и Пруска су на Бечком конгресу формирале Свету алијансу. Тај савез држава је као основни циљ имао очување политичког поретка у Европи, укључујући и унутрашња уређења њених чланица и осталих европских држава. Изразити конзервативизам Алијансе обезбедио јој је подршку хришћанских Цркава, чији су се поглавари тада плашили понављања револуције, па чак и мирних друштвених реформи.
Римокатоличка црква је снажно подржавала очување поретка Свете алијансе, упркос чињеници да се тиме мирила са останком римокатоличке Белгије под влашћу калвинистичког холандског краља (до 1830), Ираца под влашћу Британаца, као и Пољака под влашћу лутеранске Пруске и нарочито Русије, која је 1831. године крваво угушила њихов покушај осамостаље-ња. Папство се тада ипак осећало јаче угроженим од могућно-сти поновне револуције него од власти иноверних владара над католицима и честих кршења њихових права, укључујући и вер-ска. Зато је помагало властима европских монархија у борби против практично свих либералних и националних покрета ко-ји су постепено јачали, нпр. аустријским властима у гушењу ре-волуције у Италији 1830-31.
Рана Монталамберова каријера и сарадња у „Авениру"
Шарл Форбс Рене де Монталамбер је рођен 1810. у Лон-дону, у породици племића који су од револуционарног терора побегли у емиграцију. Његова породица је имала познате пре-тке који су још у XIII веку носили племићке титуле и имали по-седе у области Шарент, у близини атлантске обале. Монталам-берова мајка је била из познате породице шкотских калвиниста, али је пред ступање у брак примила римокатоличку веру. Отац, који је током емиграције служио као британски коњички офи-цир, по повратку у Француску, у периоду рестаурације, био је дипломата. Његово наследно место у Горњем дому француског / Парламента (Дом перова) преузео је по његовој смрти млади Шарл, непосредно после Јулске револуције. Ова околност вео-ма је помогла младићу из високог друштва да, уз привилегије и сигурност које такав положај носи, рано и успешно крене у за-ступање својих идеја. Монталамберови ставови о Цркви у са-временом друштву су најбоље и најсажетије изражени у реченици коју је у седамнаестој години срочио у писму пријате-љу: „Зар не би било изванредно показати да је религија мајка слободе!" Рано је постао сарадник у часопису „Кореспондент", покренутом 1829. под слоганом „Грађанска и верска слобода за
цео свет".
Пред Јулску револуцију 1830. боравио је у римокато-личкој Ирској која је више векова била под енглеском владави-ном; њена суровост је постала још јача после Реформације. Блиско је сарађивао са чувеним ирским политичким активистом Дејвидом О' Конелом, најзаслужнијим за доношење тзв. Закона о еманципацији, којим су римокатолицима тек 1829. године, пр-ви пут после готово три века, призната сва грађанска права у Уједињеном Краљевству, укључујући и кандидовање за Парла-мент. По повратку у Француску, где је у међувремену успостав-л>ен режим Јулске монархије, контактирао га је тада већ чуве-ни реформски оријентисани свештеник Фелисит Ламне. Он је као убећени ултрамонтанац пред крај периода рестаурације дошао у оштар сукоб са већином француских епископа због њи-ховог галиканизма. Ламне је са сарадницима покренуо нови лист, „Будућност" (Л'авенир), посвећен претежно одбрани пу-не слободе Римокатоличке цркве у Француској од државне вла-сти. Потребу за том одбраном неки римокатолици су препозна-ли још у време рестаурације, услед тадашње доминације гали-канизма, а увођење Јулске монархије је само учврстило водеће ултрамонтанце у тој борби. Они су у новом режиму, премда је начелно био либералан, препознали опасност по слободу ве-роисповедања, и то услед његовог револуционарног карактера.
Монталамбер се са ентузијазмом посветио писању у но-вом листу, позивајући на подршку ирским, као и пољским римо-католицима, који су по гушењу устанка 1831. били изложени репресији руских царских власти, али ти позиви нису резулти-рали значајнијом политичком реакцијом француске државе ни-ти Римокатоличке цркве, привржене Светој алијанси. Нарочито се посветио питању слободе верске наставе, па је био један од најактивнијих челника Централне агенције за одбрану верске слободе, коју је основао заједно с колегама из листа. Агенција је основала и основну школу независну од државе, услед чега је Монталамбер био кривично оптужен за држање неауторизо-ваних предавања. Као члан Дома перова, по тадашњим закони-ма је имао право да му се уместо пред судом суди пред тим До-мом. Ову прилику је искористио за одбрану верске слободе и слободе подучавања веома запаженим скупштинским говором, а
осуда на новчану казну је у јавности углавном тумачена као по-беда Монталамбера и његових сабораца над владом.
Суочени са неповерењем галиканаца и нове, либералне монархије, Ламне и Монталамбер су заједно с блиским сарад-ником Лакордером одлучили да затраже пријем код папе Гри-горија XVI, од кога су желели да добију недвосмислену потвр-ду и благослов за своје идеје и методе борбе за права римока-толика, па и верска права уопште у Француској. Ипак, разочарало их је папино одуговлачење са заказивањем аудијен-ције, иако су неколико месеци у Риму чекали на то, па се Ла-кордер вратио у Француску. Двојица преосталих ходочасника су чекала експлицитан одговор, али су средином 1832. и они кренули ка Паризу, да би у Минхену сазнали да је папа издао енциклику Мirari Vos у којој се ограћује од њихових тежњи. Григорије XVI се, по свој прилици, руководио политиком рани-јих папа из доба француског апсолутизма, не желећи да ризи-кује сукоб ни са галиканском јерархијом ни са краљевском влашћу, вероватно се плашећи могуће радикализације њеног наступа према Цркви.
С друге стране, вероватно је велику улогу одиграла несклоност папе према залагању тројице ходочасника за пуну слободу савести и вероисповести. Те слободе су у доминантно римокатоличким земљама тада биле препознаване као опасност за Римокдтоличку цркву и њену доминантну друштвену улогу. Ова бојажлзивост у прихватању тековина модерног друштва Ри-мокатоличкој цркви је током целог XIX и већег дела XX века до-нела велике губитке. Њена симбиоза са апсолутистичким и ау-торитарним режимима у већински римокатоличким земл>ама није допринела дугорочном опстанку тих режима пред налети-ма либералних, демократских и националних покрета, који су се по преузимању власти углавном брутално понашали према Цркви (у томе је изузетак представљала Белгија, која је после збацивања власти холандског краља 1830. постала либерална, већински римокатоличка монархија). С друге стране, у земља-ма где су римокатолици били у мањини, ауторитарни методи тамошњих режима су често примењивани против њих, а понекад су правдани управо репресијом над некатолицима у већински римокатоличким срединама.
Политичка активност
Монталамбер је, после папине осуде њихових ставова и активности, напустио Ламнеа. Овај је остао истрајан у заступа-њу ранијих ставова, услед чега је и лишен свештеничког звања, упркос позивима свог најближег сарадника да прихвати папску вољу. Период измећу револуција 1830. и 1848. био је у скоро целој Европи привидно миран, али су нагомилане противречно-сти, изазване дубоким друштвеним променама које нису праћене одговарајућом променом институција, понегде бурно испливавале на површину. У својим даљим наступима у Дому перова до краја Јулске монархије, Монталамбер је посебну пажњу посвећивао питањима спољне политике, нарочито заштити права римокато-лика ван Француске. Године 1845. упозоравао је јавно на терор над њима у Либану од стране турских власти, али и на репреси-ју власти католичке Аустрије над Пољацима и Украјинцима у Га-лицији 1846. Позивао је и на помоћ швајцарским католицима, ко-ји су у кратком граћанском рату 1847. бранили права кантона пред тежњама радикалних лаичких републиканаца, углавном калвиниста, да ову конфедерацију федерализују. У одбрани права језуита да слободно делују у Француској ишао је и даље од папе, који је опет чинио велике уступке француској влади.
Упркос овим спорадичним сукобима, поредак Свете али-јансе је опстао у највећем делу Европе све до 1848. године, ка-да су скоро све земл>е на континенту биле захваћене револуци-јом. Упркос чињеници да је у тренутку њеног избијања на пап-ском престолу био Пије IX (1846-1878) до тада познат као за-ступник либералног римокатолицизма; радикализација захтева револуционара (увођење уставне владавине, револуционарни рат против Аустрије ради уједињења Италије итд.) навела га је на оштру конфронтацију са њима. Он је после увоћења лаичке уставне владе у Риму морао да оде у изгнанство, Папска држава је укинута и поново је проглашена Римска република. Овог пута је обнављање Папске државе, на изненаћење многих, спровела француска војска коју је послао председник тек про-глашене републике - Луј Бонапарта, потомак Наполеона I. Овај државник је, упркос надањима револуционара да ће поћи сто-пама свог претка, политички ослонац одмах по доласку на власт потражио и пронашао у Цркви, укинуо Римску републи-ку, вратио световну власт папи, а у самој Француској већ 1851. године укинуо републику и прогласио се за цара - Наполеона III. Револуција је угушена и у целој Италији и Немачкој, које су остале разједињене под конзервативним режимима, као и у тра-диционалној заштитници папства, Аустрији. Њу је од распада услед сецесионистичке побуне Мађара, највеће нације ове изра-зито мултиетничке царевине, спасла интервенција Руса, и даље снажно привржених опстанку постојећег поретка.
Када је Бонапарта постао председник нове републике, Монталамбер је подржао његову одлуку о слању војне експеди-ције која је заштитила Папску државу од републиканских рево-луционара. У периоду тадашње, тзв. Друге републике, водећи уз друге римокатоличке посланике преговоре с либералним групацијама, изборио се 1850. да Скупштина озакони слободу верског образовања, због чега га је папа похвалио. После Бо-напартиног проглашавања за цара Наполеона III 1852. године, дошао је у оштар сукоб с њим, изразивши жаљење што га је ра-није подржавао. Те године је напустио своје место у Горњем до-му, који се тада већ звао Сенат, и успешно се кандидовао за по-сланика у Доњем дому. У Скупштини је жестоко нападао нови режим тзв. Другог царства, због чега је 1857. изгубио изборе, пошто је и већина француских римокатолика у то време следи-ла папску политику сарадње са царском владом. Монталамбер је тада већ препознавао ризике ступања Цркве у однос симбио-зе са влашћу, како раније краљевском, тако и са новом бона-партистичком. Сматрао је да се њена духовна мисија, па и друштвена позиција, у таквим случајевима непотребно везује за судбину ауторитарних и апсолутистичких режима, која је у епохи ширења демократије постајала све неизвеснија.
Потврца таквих прецвиђања цошла је већ почетком цруге половине XIX века. Поредак Свете алијансе је кључни урадац претрпео у Кримском рату (1853-1856), у коме су, бранећи Турску, Велика Британија и Француска Наполеона III тешко поразиле Русију, главну заштитницу тог поретка. Ту његово пропадање није заустављено, мада је Римокатоличка црква испрва поздравила Наполеонове акције, које су ојачале њен по-ложај у Турској у односу на грчке православце. Следећа је на ред дошла и сама Аустрија, чији је непријатељски став током Кримског рата спречио Русе да директно нападну Истанбул и битно допринео њиховом поразу. Наполеон је напао Аустрију 1859. године, желећи да њен утицај у Италији замени францу-ским, али његова победа није довела до стварања лабаве кон-федерације италијанских држава, као што је планирао. Захва-љујући дипломатском умећу Камила Кавура, првог министра најлибералније међу италијанским државама - Пијемонта, њена је династија 1861. дошла на престо новонастале унитарне Кра-љевине Италије. Французи су тада макар успели да спрече по-новни нестанак Папаске државе, али не и њено територијално своћење на покрајину Лацио. Монталамбер је већ 1859. оштро нападао
Наполеонове потезе, схватајући да је цео пројекат ита-лијанског уједињења пошао путем смањења, ако не и укидања папске световне власти.
Мада је примао личне честитке од папе зарад свог зала-гања за проримокатоличку спољну и унутрашњу политику Француске, Монталамбер се опет нашао у сукобу са Светом столицом, који је избегао у време своје сарадње са Ламнеом. Његово заступање либералног римокатолицизма свој врхунац је можда достигло на Конгресу белгијских римокатолика 1863. на коме је рекао да треба христијанизовати демократију и то тако што ће Црква прихватити модерне слободе, као и да је њено учење и деловање у потпуном складу с начелом слободе савести. Ови његови ставови су у периоду позног царства иза-зивали оштре поделе међу француским римокатолицима. Папа је опет подржао ставове скептичне према слободи и демократи-ји, а Монталамбер се још једном повиновао диктату из Рима.
У последњој фази свог живота поново се нашао у прили-ци да брани своје ставове од жестоких напада и оспоравања. Та одбрана је утолико значајнија што се одвијала у јеку припрема за Ватикански сабор, сазван са циљем да формулише одговор Римокатоличке цркве на изазове модерног друштва, што се више није могло одлагати. Сам Сабор је одржаван под врло драма-тичним околностима, пошто је после пораза Француске у рату са Пруском под вођством канцелара Бизмарка 1870. и абдика-ције Наполеона III, отворен пут потпуном уједињењу Италије и претварању Рима у њену престоницу, тј. поновном укидању
Папске државе. Монталамбер је преминуо током одржавања са-мог Сабора, не покоривши се пред смрт папиним конзерватив-ним ставовима као два пута током живота. Услед тога Пије IX чак испрва није одобрио хришћански погреб овог мислиоца и активисте, али је затим ипак попустио, тако да је Монталамбер сахрањен уз високе почасти. Сабор је, иначе, започео рад у Папској дрчави, а завршио у Краљевини Италији, и то усваја-њем Догме о непогрешивости папе, тј. одговарајући на драма-тичне изазове тренутка радикализацијом конзервативне позици-је, уместо појачане флексибилности и изоштреног реализма.
Папа је по укидању Папске дрчаве одбио било какву сара-дњу са новим властима и прогласио себе ватиканским затворени-ком, а све вернике позвао да бојкотују изборе за органе власти у новој краљевини. Тај спор је разрешен тек 1929. године, јер је у мећувремену постало више него јасно да је италијанско уједиње-ње постало непобитна историјска чињеница. Полочај Римокато-личке цркве је био веома лош и у новонасталом, већински луте-ранском, Немачком Царству које је 1871. проглашено на таласу Бизмаркових успеха. Фактички подређен полочај римокатолика у Немачкој потрајао је с различитим интензитетом све до краја Другог светског рата, а и у Француској је Црква почетком 20. ве-ка дошла у оштар спор са изразито секуларном, тзв. ЛГрећом Ре-публиком која је уведена после пада Другог царства.
Узроци ових проблема, у које је Римокатоличка црква до-спела услед одсуства воље њене највише хијерархије током нај-већег дела XIX века да се прилагоди духу и стремљењима доба демократије, били су дубоки, а њихове последице далекосечне. 0 томе сведочи и чињеница да су ти проблеми били веома ак-туелни и неколико деценија пошто је 1891. наследник Пија IX, Лав XIII, издао енциклику De rerrum novarum. У њој су прак-тично изражене главне идеје Монталамбера и других верника и приврженика Цркве које је она сама одбацивала, и то баш сто-га што су јој препоручивали најбољи пут за остваривање њене основне мисије у новој епохи. Управо је та енциклика била пре-судни импулс за појачану политизацију римокатолика, тј. за на-станак покрета из кога је проистекла већина модерних хришћанско-демократских партија без којих данашња Европа не би била онаква каква јесте.
