У данашње време говорити о очувању националног идентитета , територијалног интегритета , традиције и др. , аутоматски вас сврстава у категорију патриотских странака или покрета који су временом показали више него стерилну теорију и праксу .Но ова питања без обзира на тренутну климу су заправо веома актуелна и битна. Њих се олако , барем у својим предизборним кампањама , неће одрећи како патриотски тако ни демократски блок.
Питање свих питања јесте - како уредити наш живот?
Шта је дакле основа , полазиште , база, на којој би се могао конструисати одговор-решење?
Да ли решења уопште има?
Док се проблеми нагомилавају , политиканти свих оријентација решавају ово питање .
Решавају га , али како?
Решавају га егоистично, себично, кратковидо, брзоплето, немудро.
Решавају га за себе и „своје“ а не за народ .
Пред Србима је данас прекретница. Колико је обљутавила патриотска прича исто толико и не мање је обљутавила демократска прича.
Зарад политичких поена ове две приче , две назови опције , два пута, јесу супротстављена међу собом. Ко је дакле патриота аутоматски је антидемократа и антисоцијалиста. Ко је демократа аутоматски је анационалан ,антитрадиционалан а неретко и антихришћанин. Заправо у рукама диктатора и хришћанство је диктатура а не царство небеско. Тако се наша схизофренија огледа и на овом пољу.
Дакле , на питање како да уредимо свој живот, своју државу , ми у старту улазимо у конфликте који су заправо ту не да нешто реше , него баш напротив да не решавају ништа. Потребно је посматрати народни живот , испитивати га. Ко са истинском љубављу испитује народну заједницу , са искреном жељом да се побољша живот народа, тај једини може помоћи , једини може покренуту ствари с мртве тачке.Себични то не могу , не умеју и неће. Немогуће је искреном човеку не бити макар и у малој мери патриота , без обзира на разрушену националну свест , без обзира на године анационалног васпитања, после свих ратова , страдања и пораза које смо као народ преживели. Међутим, ми као народ морамо признати своје поразе, а да смо поражени то је већ чињеница пред којом ни један патриота ма колико жмурио не може да је не види.
На свим пољима смо поражени , наш дух је скршен, наше достојанство је погажено.
Дакле, постоје само два могућа пута.
Један пут је онај који нам је наметнут , пре свега нашом кривицом, нашом сервилношћу, и наравно претрпљеним поразом а заслугом моћника овога света . То је пут у Европу без себе , без свог идентитета, без свог достојанства , без ичега свог , као гладни најамни радници или робови који ни немаре за ишта друго сем трбух да напуне.Тај пут није достојан човека, а поготово не човека Хришћанина.
Други пут није у бежању од одговорности , негирању сопствених слабости ,негирању чињеничног стања, или терању ината .Други пут је у васкрсавању себе , својих вредности .Али пре свега да признамо да смо на дну.
А то није лако.
То значи одрећи се свог ега.
Но хтели ми то или не, тим путем ће се морати поћи.
Ми ћемо се одрећи свог ега или као Срби или као безлична маса са Балкана.
Тек тада када се одрекнемо „себе“ задобићемо себе .
Дакле мора се поћи од нуле , из почетка, као да последњих 100 година ништа нисмо учинили.
Наравно лакше је нудити нешто, него ништа.
И верује се да ће народ српски лакше прихватити то лажно нешто, него да му се каже да мора кренути од нуле.
Варају се они који тако мисле , јер не познају овај народ.
Није Србину тешко да крене од нуле .
Скоро сви Срби са западних страна су то већ учинили, дошли су у Србију(или другде у свет) без ичега и кренули су од нуле и показали су да су вредан народ и сналажљив , и доказали су своју снагу.
Није Србину тешко да крене од нуле, и не би му било први пут , али не жели да креће на пут без циља и смисла.
Лажни смисао који се нуди народу с обе стране и патриотске и демократске је прозрен.Народ то зна и чека, али се не помиче.
Тек прави смисао и прави истински циљ може покренути овај народ из мртвила, дати му ново одушевљење и полет.
„Немам човека Господе!“
Ово је вапај Срба данашњице , јер нестаде ЧОВЕКА .Нема ко да поведе народ. Сви јунаци ником поникоше а фотеља се само себични(и килави) прихватише.
Потребан је човек, прави истински човек .
Не егоиста и властољубац, него човек .
Човек који ће да се жртвује за народ а не обратно.Али жртва не бива без љубави, дакле ипак народољубац-патриота , али истински родољубац, а не по струци.Човек који није егоиста.Човек који има осећај за целу заједницу као за своју најужу породицу.И на крају човек који ће бити спреман да учини највећу љубав , ако то прилике од њега захтевају, да положи живот свој за заједницу.Једном речју човек по мери наших старих-архипастира,војсковођа, владара.
Дакле треба нам човек , заправо елита , и то не било каква , јер таквих назови елита већ имамо за извоз , него нам треба један озбиљна , одговорна, духовна елита којој корен и извориште мора бити Црква Христова.
Елита која ће да служи народу а не да се служи народом.
У једном разговору између Христа и Петра, Христос пита:“Петре , љубиш ли ме?“
А када је овај потврдио , настави он:“Ако ме љубиш , напасај овце моје!“
„Учитељ пита ученика да ли га љуби , не зато што би то хтео дознати , јер он продире у свачије срце, него зато , да нам покаже, колико се он стара за вођење тога стада.“- Објашњава Св. Јован Златоусти.
Дакле , старање о народу и родољубље , хришћанско родољубље, нераскидиво је везано са Богољубљем.
Српска Хришћанска елита мора бити таква елита која ће имати државотворну свест , не само зарад некаквих реформи , него зарад стварања једне стабилне правне државе, где закони нису само на папиру него и у срцу државника.Државе у којој се врши власт закона , а не закон власти.
Пре свега десет година ово је могла бити само жеља. Но Богу хвала Хришћанска елита је на помолу.Она се заправо рађа.
Није било никада у свету такве елите какви су били апостоли Христови, такву до тада и од тада свет није видео. Толико моћна да побеђује Римско царство – царство које по силини превазилази сва дотадашња а сећање на њега живо је и данас, после две хиљаде година.
Мисија апостола је служба Богу и народу ( народу Божијем – новом Израиљу али и целом човечанству). То служење није сервилност, није ни господарење.Програм је Јеванђеље.Љубав према Богу и народу је мотив.
Пред ову нашу настајућу елиту већ се постављају многи проблеми.
Свет данас представља једну целину.Када се говори о једном народу , каква му је управа потребна , којим правцом треба да иде, треба да се поведе рачун да је тај народ део те једне целине.Да оно што утиче на целину свакако утиче и на њега.
Главна дилема српске елите неминовно је ова - свет или Србија.
С једне стране као Хришћани , људи елите морају бити одговорни за свој народ.С друге стране морају бити отворени и за свет.
Европа је неминовност , не у неком географском смислу , а по свој прилици за нас тешко да је и у економском , но пре свега у културном смислу. Ма колико се затварали у себе неизбежан је утицај Европске културе , од тога се побећи не може. Може, уколико ћемо од целе нације створити једну затворену заједницу – неку врсту секте (као Амиши у САД-у) .
Но пред нас је баш та Европа ставила изазов – КОСОВО .
Косово или Европа , то је дилема.
За Хришћанина и Србина ту нема дилеме. Јер је свако „земаљско за малена царство“ па самим тим и Европско. А Косово је наш идентитет.Идентитет који се заснива на континуитету заветне историјске свести. Косово је наш Хришћански идентитет , идентитет Новог Израиља-оно што је темељ Европске културе.
Савремена лажна српска елита , покушава да ако је икако могуће наш оригинални идентитет измени, да га прилагоди потребама глобализма , да од нације створи заједницу конзумената-потрошача .Глобалистички смисао демократије није онај изворни да она заштити слободу личности ,већ слободу тржишта.
У таквој Европи слободног тржишта , ни једна нација , ни једна конфесија , нити и један појединац не представља ишта друго до потрошачко друштво.
Српска борба за Косово је заправо борба за оригиналну демократију , за слободу Европе, као и пре 600 година.
