Извор: Дневне новине "Борба", 5.08.2009
Не постоји једноставан начин да се објасни тема која следи, просто из разлога што је и сама врло деликатна и контраверзна. Између крајње либералних са једне и изразито конзервативних ставова са друге стране, тешко је бити медијатор и покушати помирити супростављене ставове, када је у питању однос хомосексуалности и хришћанства. Зато ће некима овај текст звучати веома либерално, док ће други у њему видети одраз конзервативизма.
Сматрам да овај текст може послужити као увод у ширу јавну расправу у којој би се разговарало о односу хришћанства према хомосексуалности. Уверен сам да се у нашем друштву овакво питање треба дубље анализирати узимајући у обзир и уважавајући различите ставове и мишљења.
Свима је добро познато да се организације које се боре за права сексуалних мањина припремају за Параду Поноса, која би требало да се одржи 20. септембра у Београду. Није до сада познато да ли ће ова манифестација имати и званичну подршку власти, али је сасвим извесно да ће она проћи у знаку велике медијске пажње и вероватно инцидената који могу да поприме форму физичког насиља.
Постоји реална могућност да припадници екстремних организација које су 2001. године физичким насиљем спречиле одржавање до сада једине манифестације оваквог типа у земљи опет на сличан начин покушају да изразе своје мишљење. Константна стигматизација, етикетирање припадника сексуалних мањина као „моралних наказа", неретко позивање на физичко насиље према припадницима ЛГБТ популације све је интезивније како се ближи датум одржавања манифестације.
Имајући у виду најављени догађај и опречне ставове који се могу чути у нашој јавности сматрам да је веома је важно заузети адекватан и уравнотежен став по питању односа хришћана и особа које припадају сексуалним мањинама.
Пре свега, сагледавајући питање хомосекскуалности из богословске перспективе сасвим је јасно да светописамско, па самим тим и светоотачко - црквено учење карактеришу хомосексуално понашање, најблаже речено - као нешто што је страно природној људској сексуалној оријентацији. Светописамски оквири јасно наглашавају брак као заједницу мушкарца и жене, те у деловима где постоји извесни еротски набој, као што је то случај са Песмом над Песмама, недвосмислено се истиче веза између супротних полова. Са друге стране, на неколико места јасно и недвосмислено је изражен негативан став према хомосексуалном понашању.
Дакле, Светописамска перспектива јасна је у вези хомосексуалности али је још јаснија када је у питању учење о милости и љубави. Оно што желим нагласити јесте чињеница да Свето Писмо на само четири места говори о хомосексуалности, док неупоредиво више говори о љубави и начину на који се требамо опходити према некоме коме је потребна помоћ.
Љубав и милост су централна тема Новозаветне поруке и Исусових нарација. Ово је веома важно нагласити у контексту према којем се верници требају односити према припадницима сексуалних мањина. Основна порука јеванђеља јесте порука мира и љубави, порука бриге за ближњега свога, а ближњег представља свако ко је на неки начин у потреби. Ближњи је и онај одбачени, презрени и напуштени, неко кога свакодневно срећемо а окрећемо главу када га видимо. Ближњи је и онај који је неретко жртва етикетирања и осуђивања.
Важно је напоменути да у процесу извршења насиља увек постоје четири основне категорије: жртва, починилац, спасилац и посматрач. Као верници не можемо бити починиоци, а легат јеванђеоског учења нам не допушта да будемо посматрачи. Зато је неопходно у јавности истаћи да је хришћанство пре свега религија мира и љубави које је отворено за све људе. Оно не сме одбацивати оне који су по својој сексуалној оријентацији другачији а желе бити близу своје хришћанске браће. Имамо ли право да такве особе лишавамо хришћанске љубави?
Непходно је пре свега из овакве визуре посматрати питање хомосексуалности, дакле и саме припаднике ЛБГТ популације. Хомофобија која неретко ескалира мржњом не може бити хришћански одговор на питање хомосексулизма, нити може на било који начин допринети томе да неко које хомосексуалне оријентације промени свој став.
Сетимо се недавног покушаја да се одржи парада у Москви за време Евровизије. Полиција је привела између 20 и 30 активиста а градоначелник Москве потрудио се да читавој причи да и диаболичан тоналитет када је окарактерисао параду као „сатанистичку". Ако је дотични градоначелник стао у одбрану хришћанских ставова поставља се питање да ли је репресија израз хришћанске љубави или нетрпељивости?
Мора бити сасвим јасно да исправан хришћански став према хомосексуалности искључује сваку врсту насиља, мржње, нетрпељивости или одбацивања. Напротив, он мора бити прожет пре свега стрпљењем и јасном поруком да особа која је другачије сексуалне оријентације увек може наћи ослонац у окриљу своје породице и пријатеља, чак и онда када они не сматрају његово хомосексуално понашање прихватљивим.
Овде долазимо до момента када можемо замислити ситуацију у којој је неко из наше породице хомосексуалне оријентације. Од тог момента то више није апстракни карактер који произилази из негативног стереотипа већ нама веома блиска особа која је по своме сексуалном опредељењу другачија од нас. Сексуални идентитет није једини апсект који карактерише човека, већ је само један од низа чинилаца који креирају социо-психолошки профил особе.
Неопходно је шире сагледавати ствари како би избегли одбацивање и стигматизацију и некритички усвајали устаљене негативне стереотипе о хомосексуалности. Златно правило гласи „Чини другима оно што желиш да други чине теби", из чега произилази јасна констатација да оне који су другачији од нас посматрамо истим очима каквим би желели да други виде нас.
