Поштено је рећи да је политичка идеја хришћанске демократије потпуно непозната у Србији. Но, тако нешто не би требало да превише брине, обзиром да сама та идеја нашем народу не доноси ништа непознато. Хришћанска демократија се у савременој политичкој теорији дефинише као једна од грана политичког конзервативизма, са тим што је реч о конзервативцима који за разлику од тзв. англосаксонских имају снажан осећај за социјалну правду и солидарност са нижим и сиромашнијим слојевима друштва. У том смислу српска варијанта хришћанске демократије треба да се настави на српску политичку и демократску традицију конзервативизма у нашој земљи, која постоји, и коју на неки начин, у условима обновљене демократије, тек откривамо. Али она у тај континуитет са конзервативизмом из демократске традиције Србије, треба да унесе и нешто ново. Једноставно речено хришћанска демократија у Србији треба да значи реализацију социјалних хришћанских идеја и идеала политичког залагања за сиромашније слојеве кроз демократску државу и процедуру.
Хришћанска демократија свако није нешто што би требало значити клерикализацију друштва, владавину свештеника, она свакако није ни покушај стварања теократске или пак фундаменталистицке државе, као што није ни искоришћавање вере у политичке сврхе. Хришћанска демократија није опција, нити нешто чиме би требало оптерећивати СПЦ, јер Црква нема својих покрета, партија. . . нити би требало да Црква преферира хришћанску демократију у односу на друге политичке философије, идеје или опције.
Поставља се питање шта би Хришћанска демократија значила у Србији, данас у 21. веку, у домаћим околностима. То су неколико основних смерница: јачање демократске државе и развој грађанског друштва, заштита и помоћ угроженим породицама у савременом друштву, затим снажна социјална компонента у економији, тј. социјално-тржишна економија или грубо речено социјални капитализам-капитализам који стреми социјалној правди, узимајући обзир потребе радничких слојева у српском друштву. И последње, мада не мање важно – заштиту најосновнијих хришћанских моралних и друштвених вредности у јавној сфери, у условима секуларне државе и секуларног друштва. То су, дакле, четири основна смера и четири основне теме којима хришћанске демократе Србије треба да се баве данас:
- јачање слободне и демократске државе и развој грађанског друштва
- социјална регулација капитализма, јачање социјалне државе
- очување хришћанског (православног) идентитета и наслеђа Србије и српског народа
- заштиту породице и породичних вредности
Наравно, постоји још велики број питања и проблема, али ова су најосновнија. Изградња хришћанско-демократског покрета у Србији, није лак посао и захтева период дугог и преданог рада. Није довољно, а ни добро регисторвати политичку партију и дати јој хришћанско-демократско име, како се то понекад ради, а без икаквог садржаја тих идеја у свом друштвеном и политичком ангажману. Хришћанска демократија није резервисана и не може то бити за само једну партију или за партије уопште. Потребна је читава хришћанско-демократска мрежа да би такве идеје биле реализоване. А у то спадају поред политичара и политичких партија (које су неизбежан субјект) и различита удружења грађана, невладине организације, раднички синдикати, добротворене установе, слободни и независни интелектуалци . . .Ту је сарадња са Црквом и другим верским заједницама. За то је неопходно много тога, што захтева доста рада на дуже стазе. И поред тога треба бити свестан да хришћанско-демократски покрет неше бити одлучујућа снага у земљи, али оно што треба јесте да буде незаобилазан и колико-толико, утицајан фактор у постхришћанском српском друштву у коме живимо. Хришћанска демократија настоји да окупи све слојеве народа и као таква она је народна и отворена за све.
