Организовања младих људи често се своде на политички ангажман. Ако погледамо југословенски регион деведесетих година XX-ог века, приметићемо да су овдашњи студенти провели више времена протествујући против владајућег режима, него њихове колеге из САД-а. Освртом на период од 1995. у тадашњој престоници СР Југославије, видећемо да су студентска организовања била једина нада за промене. Тамошње демократске промене темељене на базичним хуманистичким вредностима, резултат су упорних студентских и омладинских протеста, окончаних 5. октобра 2000.
Слична ситуација догодила се у Паризу 1968. године, проширивши се на друге европске престонице, међу којима и на Београд. Истина, последице тих протеста нису имале тенденцију и резултат какав је био у Београду 2000.
Овакви примери кључ су за разумевање учешћа младих у политичком животу. Млади интелектуалци можда најбоље могу осетити потребу за променама. Они знају шта им је тренутно неопходно. Стојећи на извору нових сазнања, омладинци имају идеје како да остваре своје потребе.
Улога младих у политици је да попут сензора осматрају ситуацију и реагују кад процене да је то потребно. Младе интелектуалне снаге тада иступају, а остали чланови друштва (млађи или старији, из академских или радничких кругова) имају могућност да процене да ли желе да подрже тежње ка извесним променама.
Питање је колико млада особа, сходно својим знањима и искуству може допринети на другачији начин. Осврт на револуције и протесте студената који су честа појава евро–америчке културе и данас, показатељ су да тај метод не треба одбацити.
У овом контексту питање је где је место религиозном расположењу. Односно, да ли је принцип револуције у складу са верским начелима неких религија? То питање не би било потребно отварати сада. Суштина је да у младима лежи покретачка снага и извор иницијативе. Покретање идеје и иницијатива би требало да буду први и основни корак деловања младих у политици.
Иницијативе хришћанских група
Следеће питање је како тежити променама, а бити одан суштинским вредностима хришћанског етоса. Одговор на то питање дају примери неких међународних демократско– хришћанских организација.
Добар пример је Европски хришћански политички покрет (ЕЦПМ) чије је седиште у Норвешкој. Ова организација има представништва широм света. Европски хришћански политички покрет има представништво у Београду, а назив те испоставе је Београдска пословна иницијатива.
Основна идеја ЕЦПМ-а је ширење демократије темељене на базичним хришћанским вредностима, какве су слобода, толеранција, дијалог, разумевање, очување мира...
Едукујући младе хришћане и будуће лидере, овај покрет наглашава важност хришћанског живота сваког појединца. Хришћанин појединац у политици, вођен хришћанским моралом, може значајно допринети политици своје државе, а тиме и друштву. Хришћански морал укључује вредности неопходне за ваљано обављање сваког посла, те и политичког учинка. Те вредности су одговорност, прецизност, савесно обављање поверене дужности, несклоност ка корупцији. Поучени искуством, знамо колико је важно да политичар буде одговоран, да стоји иза своје речи и да својим деловањем не афирмише корупцију.
Овакав доживљав професије заступљен је у делу Макса Вебера, Протестантска етика и дух капитализма. На темељима Лутерове и Калвинове теологије ставља се акценат на појам „беруф“ (енг. calling), што би се дословно могло разумети као „позив“. Позив је дат од Бога. Служењем ближњима кроз позив, служимо Богу. Зато је важно сваки професионални позив доживети као службу у духовном смислу.
Одавде следи закључак да хришћанин може да обавља сваки посао и да његово место јесте и у политици. Начин политичког учешћа хришћанина требало би да послужи као пример другима. Управо је хришћанин, са свим вредностима којима га учи вера, призван да буде град који стоји на гори и свећа која светли у тами (Мт 5,14-15).
Поред ове организације требало би поменути Еванђеоско удружење студената (међународна група ИФЕС). ЕУС делује у читавом свету и има своје испоставе у свим већим градовима Србије, Хрватске, БиХ и Црне Горе.
Ова организација заступа идеју хришћанске демократије и подстиче своје чланове (претежно студенти) да својим животом увек сведоче веру. Није важна професија којом се чланови ЕУС-а баве, већ је важан начин живота и начин како се професија обавља.
Данас у Немачкој делује Хришћанска демократска унија (ЦДУ). Она је покровитељ фондације Конрад Аденауер, која у Немачкој делује као владина организација, а у свету делује као невладина организација Немачке владе.
Конрад Аденауер има своја представништва у свим југословенским републикама. Кроз програме политичке едукације и стипендирање истакнутих студената, ова фондација покушава да покаже зашто је демократија корисна и шта друштво њом добија.
Др Јохан Кристијан Кеке у раду Хришћанско – демократска идеја истиче да је основни принцип ЦДУ-а хришћанска слика о човеку. Такво поимање човека као основне вредности поставља слободу, солидарност, једнакост и хришћанску социјалну етику. Поштујући наведене принципе, политички појединац или група значајно доприноси друштву.
Ово су само неки примери који показују како хришћански орјентисане групе могу утицати на политике друштава у којима делују. Данас у свету постоје стотине организација које деле исте или сличне политичко – хришћанске погледе.
Појединачне иницијативе
Појединачна иницијатива је деловање хришћанина. Питање је да ли хришћанин са својим вредностима треба да буде члан политичке партије.
Хришћански живот подразумева активно учешће у цркви, проучавање Светог Писма, присуство на молитвама и службама и поштовање одређених заповести (закона). Не постоји ни једна заповест у Библији која би указивала на професионална ограничења. Постоје стихови који указују на ограничавања неких занимања. Међутим, таквих инсинуација нема када говоримо о политици као професији.
Зашто би припадност политичкој партији била у супротности са религијом? Ако хришћански верник приступи политичкој партији, не значи да он тиме престаје да верује и испуњава оно што вера налаже. Напротив, он тиме добија ново поље на којем, радећи и живећи у складу са својом вером, може да да позитиван пример. За хришћане је важно да активно учествују у друштвеном животу, јер свет их на тај начин такође може препознати.
Различити политички изазови не треба да буду аргумент да хришћанима није место у политици. Свака професија има изазове. Од појединца зависи како ће поступити. Поступак појединца је тачка где религијска свест може имати удела. Међутим, битно је то да поступак не одређује појединца, већ појединац одређује поступак. Ако је појединац верујући хришћанин, његов поступак требало би да то посведочи.
Важно је напоменути да чланство у партији није једини начин да се особа бави политиком. Многи политичари, министри, градоначелници, председници држава нису страначке личности. Ипак, они се налазе на врло одговорним политичким функцијама, где имају прилику да утичу на промене и унапређење друштва. Могуће је да међу њима има хришћана. По начину њиховог деловања они би требало да буду препознати као хришћани.
Да ли ће неко бити хришћанин не зависи од тога чиме ће се бавити. Појам хришћанске свести је много шири, јер укључује шире аспекте живота, који се тичу човекове строго индивидуалне одлуке да ли жели да верује у Христа и следи његов пут или то не жели. Та одлука није повезана са професијом, чак и ако је реч о политици.
Стога, младим верницима јесте место у политици, јер они граде будућност и за њу имају одговорност. Циљ је оно због чега се вреди политички жртвовати. Само конкретан и вредан циљ треба да буде мотив за бављење политиком. Довољно вредни циљеви помоћи ће нам да оно што радимо буде најбоље од нас.
