Неисплаћене зараде и отпремнине, неуплаћени доприноси, лоши уговори о приватизацији, али и незадовољство због начина на који се власт односи према проблемима који буквално доводе у питање егзистенцију хиљаде радничких породица, разлози су због којих су се штрајкачки одбори Заставе електро, Срболека, Шинвоза и БЕК-а одлучили на оснивање Координационог одбора радничких протеста. 
Поред радника ових фабрика, процењује се да у Србији тренутно штрајкује њих 32.000. У Одбору истичу да су им проблеми заједнички. 

 

– У фабрици која је некада запошљавала 700 радника, данас не ради нико. Ја сам након 31 године добила отказ, јер је фабрика намерно доведена до стечаја. Приликом протеста у јануару, Радислава Стојанова је у четрдесетој години издало срце, иза себе је оставио супругу и ћерку. Остали једва преживљавају јер у Зрењанину нема посла, сем сезонског рада на пољима од ког се не може живети. Плате никада нису биле велике, али смо барем могли да прехранимо породицу. Нисмо једини, а покушај Владе Србије да наше проблеме сведе на појединаèне слуèајеве је обмана. Лоше приватизације и корумпираност државних институција представљају највећи проблем, људи остају без посла јер је омогућено криминалцима да присвоје наше фабрике. Од радно способних људи прави се сиротиња, а Влада никада није стала на нашу страну. Циљ нам је да уместо повременог гашења пожара, у виду краткорочних помоћи од којих се не може живети ни десет дана, укажемо на величину проблема и да кроз заједничку борбу остваримо наша права – каже за „Блиц недеље“ Милена Прстојевић, члан Координационог одбора и радница зрењанинског БЕК-а. 
рачуни у блокади 
Да ситуација није ништа боља ни у осталим фабрикама, потврђује и Зоран Гочевић из Срболека. Рачун некада велике фармацеутске куће у блокади је од октобра прошле године, а радници су због неисплаћених зарада већ више пута штрајковали. 
- До приватизације је радило 380 радника, 38 је отишло као технолошки вишак, 20 се пензионисало, док је њих око 100 отишло самовољно. Отишли су они који су могли да нађу други посао, тако данас имамо само пет фармацеута. Позатварана су и представништва по Србији, а у једном тренутку нисмо радили ништа читавих пет месеци. Због неисплаћених зарада смо штрајковали већ три пута. Јовица Стефановић, нови власник, дугује 40 милиона неплаћених пореза и доприноса. Сада је ту нас 245, остали смо јер немамо куд. Ако се процес приватизације не преиспита и фабрика не почне с радом, сви заједно идемо на улице где ћемо се борити за наша права – каже Гочевић. 
Истичу и пример зрењанинског Шинвоза који не ради јер је држава омогуæила њиховом купцу да склапањем лоших послова намерно одведе предузеæе у стеèај, а да се потом појави као највеæи поверилац, затвори производњу и претвори фабрику у граðевинско земљиште. 
влада не реагује 
У Савету за борбу против корупције кажу да су указивали на ове проблеме, међутим, Влада није реаговала. 

 

– Мислим да теза да је лоша приватизација крива за протесте који би могли уследити исправна. У случају Шинвоза, на пример, указали смо на пропусте при приватизацији, али то је било све јер надлежни нису реаговали. Тешко је поверовати да Влада у овом тренутку може понудити решење које би задовољило раднике, превише је грешака направљено. Најбоље што могу учинити је да понуде систематско решавање проблема које би у даљој перспективи дало резултате – каже за „Блиц недеље“ Данило Шуковић, члан Антикорупцијског савета и директор Центра за економска истраживања при Институту друштвених наука у Београду. 

 

У Одбору тврде да ће ипак прво покушати да уђу у преговоре с недавно формираном Радном групом владе Србије, на чијем се челу налази Расим Љајић. Од њих ће тражити да се изврши ревизија приватизација и отворе фабрике. Међутим, уколико кроз преговоре не буду остварили права, посегнуће за радикалнијим методама, а имајући у виду број радника који само тренутно штрајкује и да неки од њих, попут оних из „Рашке“, и без удруживања с осталима најављују да су спремни чак и на радикалне потезе попут самоповређивања.

 

– Тренутно у ове четири фабрике има око 1.500 радника. Међутим, већ сада смо свакодневно у контакту са радницима широм земље. Очекујемо да нам се ускоро придруже и штрајкачи „Матроса“ из Сремске Митровице који су посао изгубили због увозничког лобија, а помоћ су најавили и студенти чији родитељи остају без посла док школарине расту. Нећемо избегавати масовне штрајкове и правду ћемо потражити и на улици, уколико нам то буде једини избор – закључује Милена Прстојевић. 
Иако је Ранко Дејановић, власник „Заставе електро“ рекао да ће акције поклонити радницима, Слободан Гајић председник штрајкачког одбора, изјавио је за „Блиц недеље“ да се радници неће смирити док се приватизација не преиспита и они који су фабрику довели до пропасти не одговарају за то. Неза дов ољни радници нису задовољни ни радом синдиката. Кажу да чим се појави проблем – ту је нерепрезентативан, или чак новооснован синдикат, чији је циљ разбијање протеста. Имају разумевања за кризу, али не и за ону која је последица неодговорности и корупције, због ње ће, кажу, дићи Србију на ноге. 

 

Штрајкови током лета 
Овог лета штрајковало се у педесетак погона. Према подацима Савеза самосталних синдиката, највише протеста и проблема је било у фирмама које су купили Ђорђије Ницовић, Миле Јерковић, Славиша Пурић и купци из Бугарске. 
Радници су најчешће штрајковали због неисплаћених зарада, лоших приватизација и неуплаћивања доприноса. Најдуже траје штрајк радника „Нитекса“ који су с протестом кренули 5. новембра прошле године, а највише пажње је привукао штрајк радника „Рашке“ на којем је Зоран Булатовић одсекао сопствени прст. 
Међу предузећима која тренутно штрајкују налазе се и „Мачкатица“ из Сурдулице, „Топола Ливара“, „Раванице“ из Јагодине, „Трудбеника“ из Београда, „22. децембар“ из Крагујевца, „Нитекса“, „Локомотиве“ и „Грађевинара“ из Ниша, „1. маја“ из Лапова…

Хрвате подржала Црква 
У Хрватској, где је слична ситуација, Католичка црква је стала на страну радника. „Глас концила“ је дао подршку великим синдикалним протестима у тој земљи. Пишући о овој теми, свештеник Иван Микленић, истакао је да су јавни, мирни и цивилизовани протести не само легитиман израз упозорења, него и јасан знак времена. Додао је и да до протеста не долази лако него „само онда када одређеним групама у друштву вода дође до грла и кад свима постане јасно да се не може даље без битних промена, без побољшања услова или законских оквира одређених делатности“.