Европа се ових дана присећа значајног црквеног реформатора Жана Калвина, поводом 500. годишњице његовог рођења. Од Москве до Амстердама посвећују му се бројни чланци и анализе, разматра се колико је он изменио свет и омогућио да настане нови, не само привредни поредак, који данас доминира светом. Учење, стил живљења и деловања, као целина, по зачетнику се назива калвинизмом.
Калвинови «прави» следбеници у Србији једино су делом Мађари, њих 16.000, што чини око пет посто њиховог етничког корпуса, остали су готово сви католици. Две трећине их живи у горњој Бачкој (Пачир, Стара Моравица, Фекетић, Сомбор, Суботица), трећина у Банату (Зрењанин, Итебеј, Војловица). Бискуп се бира гласањем, на шест година, већ дванаест година је то Имре Чете-Семеши, који је управо докторирао на историји своје цркве код нас. Духовно седиште је у Фекетићу. Верска заједница званично је регистрована као Реформатска црква. Иако верника има у педесетак места, свештеника је 18, од тога трећину чине жене (највише у Европи).
Бискуп истиче да његова црква има добре односе са свим конфесијама, такође и са Мађарима католицима који имају код нас два бискупа, у Зрењанину и Суботици. У прошлости није увек тако било, више се у том народу обраћала пажња ко коме припада, мешовитих бракова је ретко било. Нико није истражио у којој мери гласање за неког мађарског војвођанског политичара зависи од тога да ли је католик или реформат. Можда треба упоредити и степен развијености предузимаштва код Мађара зависно од конфесије. У току је поступак регистрације «Реформисане презбитеријанске цркве у Србији» која калвинизам жели да приближи на српском језику (не-Мађарима).
Римског папу и све католике у 16. веку пренеразио је Немац Мартин Лутер реформацијом, а Калвин као један од његових настављача, који је био још радикалнији, застрашио их је у већој мери него тадашње масовне болести попут колере. Та одбојност ни после пет векова није нестала, мада није толико драстична.
Протестантизам као нова конфесија није тежио централизацији ни јединству доктрине. Лутер је извршио измене које је сматрао неопходним, сачувавши понеке елементе пређашњег. Неким тада чувеним теолозима, другог таласа протестантизма, међу њима и Жану Калвину, то није било довољно.
Калвин је рођен пре равно пет векова, 10. јула 1509. на североистоку Француске. Стекао је у своје време највише образовање. Као оданог католика одушевила га је идеја обнове и реформе цркве и реинтерпретирања вере. Принуђен да бежи из Париза, преко Базела, долази случајно у Женеву где остаје до краја живота 1549, поживевши само 54 година. Спавао је четири сата дневно, једном на дан јео, непрестано је стварао. Све што је написао и изговорио сабрано је у 57 томова. Проповедао је свакодневно по сат времена, недељом два пута. Текстови су сачувани. Бољи француски језик у историји, сматра се, нико други није користио. Главно дело «Увод у хришћансу веру» преведено је пре више година и на српски. То је основа, «хелвецијанске» вере, како су је многи вековима звали. Тако Французи добијају свог Лутера, а Женева постаје «реформатски Рим». Град пун «разврата» постаје пуритански. Кафане се претварају у библијске кружоке, на сваком столу свуда је Библија, нема карневала, игара, позоришта, смеха, веселих свадби.
Таква Женева привукла је критичну интелектуалну елиту Европе, занатлије и банкаре, верски прогоњене. Настао је дотад невиђени привредни развој заснован на другачијем схватању хришћанства. Научницима је то представљало почетак капитализма који није могао да настане нити у католичкој, нити у православној средини.
У свету данас има 80 милиона калвина, у Европи (Швајцарска, Холандија, Шкотска, Немачка, Француска, Мађарска) и Америци посебно. У Светском реформатском савезу има 105 цркава са свих континената. Храмови су по налогу Калвина без икаквих украса, икона, свећа, крстова, кандила, тамјана, обредних украшених одежди, нема култа светитеља, никаквих постова. У центру богомоље је проповедаоница. Бог се слави песмом, посебно псалмима који су химна реформата (псалам 68. им је као «марсељеза»), и речју. Парохијом управља савет, у коме је улога свештеника иста као и лаичких чланова. Верници се подучавају да тешко раде, скромно живе, непрестано се усавршавају у послу и знању, не придају пажњу празнословљу, угађању стомаку, пићу, забавама и играријама. Библијски је имати испуњен дан трудом.
Да данас Калвин изазива толико интересовање показује чињеница да се сада из новог угла истражује у чему је он утицао на теологију, социологију, хуманистику, али посебно на економију . Истраживачима се чини да савремена светска привредна, посебно због финансијске кризе, треба да се сагледа и излаз из ње потражи реафирмацијом идеја Калвина. Да се економија од његових моралних постулата формулисаних у 16. веку није удаљила, чак одрекла, не би је снашле садашње недаће. Док су та начела поштована, чак и од оних који о самом Калвину готово ништа не знају, привреда је непрестано напредовала, без спектакуларних скокова, који не могу заправо бити стабилни.
Теолошки је Калвин тврдио да он не ствара нову веру већ се хришћанство враћа пракси првобитне Христове цркве, која се у међувремену изопачила и ритуализовала. Одбацио је оно што друге цркве сматрају «предањем» или «традицијом», од седам сачувао је две «свете тајне», одбацио чистилиште и опроштајнице, свештеници се не рукополажу већ именују. Значајан је став да «само Богу слава припада» (Soli Deo Gloria), не моћницима, државним или црквеним. Уникално му је учење о предестинацији, предодређењу појединца. Бог је сваког пре рођења определио (фатализам?) којим ће путем ићи (то заправо ни друге конфесије не одбацују). Неки мисле да га добро процењују кад кажу да је био теократа и «протестантски ајатулах». Такви посебно истичу да се Калвин није успротивио спаљивању на ломачи (1553) у Женеви шпанског лекара и теолога Михела Сервета јер је годинама ширио јеретичко учење о светој Тројици. Та казна би га снашла у ма ком месту Европе још од времена цара Јустинијана.
Веома је распрострањен став у науци, настао од чувеног социолога Макса Вебера (1864 – 1920), у књизи «Протестантска етика и дух капитализма» (1905), да је капитализам продукт калвинизма, у међувремену се доводи делом у питање. Но, тај поглед је постао општеприхваћен. Било је капитализма и пре Калвина, он је пак солидну основу дао духу предузетништва, поуздању у квалитет робе и пословног односа. Новобогаташима то обично не одговара, као и неолибералном капитализму где су сва средства дозвољена а моралност излишна. По Калвину предузетнику није у центру профит по сваку цену, грамзивост, већ скромност и поштовање (са)радника, дуготрајност односа, планирање. Калвин је свакако највише допринео учвршћењу новог привредног, нефеудалног, система, теолошком отварању простора за банкарство, али не као лихварства. Бити дужан и вратити уз разумну камату и на време, није грех, као ни дати новац некоме на зајам и на томе зарадити. За Женеву се у време реформације уобичајила камата од 5%, а нула посто за даровите сиромашне предузетнике. Хришћанство се до тада држало старозаветног става да је верујућем човеку забрањено давати са зарадом новац на зајам. Без новца нема ни тржишне привреде. Проповедник је у свој град увео до тада незамисливу поделу власти, да законодавац, судија и извршитељ не буду исти, што је свакако основа демократије. Тада се почиње размишљати и о питањима која данас чине комплекс «људских права».
Да је Калвин «отац капитализма» не мисли данас свештеник женевске катедрале са које је Калвин својевремено проповедао. Реформатор је захтевао од верника штедљивост, марљивост и нерасипништво, укинуо је бројне црквене празнике. Калвинизам је посебно присутан у предузимачком менталитету «новог света», Америке. Следили су га не само презбитеријанци, како себе тамо калвини називају, већ и припадници свих других хришћанских конфесија, чак и Јевреји, или Кинези, не повезујући притом себе са вером потеклом из Женеве. Богат предузимач је благословљен од Творца, иметак потврђује његову веру и прави богоугодан пут, али то представља и посебну одговорност. Тако имућан не расипа, већ живи и даље скромно, чини добра дела (оснива школе, музеје, болнице). Нигде меценство није издашније и обилније него у Америци.
Мисао потекла од Калвина, истиче се ових дана, може помоћи савременом човечанству, такође и у привредној кризи: економија треба да служи човеку, а не обрнуто. Индивидуализму, секуларизму и хедонизму «модерног» човека изгледа да су захтеви реформатора за уздржаношћу, штедљивошћу, побожношћу као и приљежности послу, престроги. Требало би да размисле.
