Од најранијих времена Словенским племенима је зацртана трагична историјска судба.Већ самим својим геофизичким положајем између источних монголско-турских деспотија и западних гвоздених римско-германских царстава, својом неосвајачком ратарским природом , Словени су били примамљива мета освајачких и пљачкашких аспирација. Право је чудо историје да су уопште опстали до данашњих дана. Већ на почетку своје историје.
Словени су државу и државност упознали искључиво као силу, и то као туђинску силу.
Свакако ово није могло а да не остави дубок траг у словенској психи.Стога није чудно што су несловенски народи на словене често гледали као на анархисте, склоне антидржавном и нихилистичком духу.
Међутим чињеница је да су од почетка своје историје Словени иако неофанзивни ипак државотворан народ.
Прокопије нам саопштава о Словенима:“ Тим народом не управља један човек , већ од искона живе у демократији.Зато они о свему што је за њих корисно и штетно већају заједнички“.
Мада је ова демократија која се помиње код Прокопија-прадемократија нешто што у основи јесте демократија ипак је далеко од онога државног устројства којом данас називамо демократско друштво.Но проста народна демократија Словенска није имала повољно историјско тло за развој.
Западним словенима је врло брзо наметнут романско-германски феудални систем а источним татарско-туркса деспотија. И поред значајног утицаја византијске државности на Србе као југо-источне Словене ,пре свега Римским правом(Крмчија Св.Саве) петсто година ропства је оставило неизбрисив траг.Те тако у новој слободној Србији обреновићевој сам Милош по турски „гледао је на Србију као на домазлук који је он стекао" (Слободан Јовановић).Сведоци смо тек завршене левичарске деспотије Милошевића а већ се налазимо у идеолошкој деспотији неолибералне деморатије.
Данас је већ сасвим извесно да је неолиберални концепт друштва ирационалан.Мит који је грађен деценијама о слободном тржишту као главном устројству индивидуалистичког друштва, пао је као кула од карата.Начело либералне демократије – liberte , права човека , где је човек као индивидуа изнад целине – друштва долази у фазу где том појединцу индивидуи неће моћи обезбедити ни основна обећана права.
После пропасти популистичке демократије такозване народне демократије, у којој је доминантан принцип не слобода већ једнакост – egalite , демократије тоталитарних режима националистичког или социјалистичког типа(комунизам,нацизам) , веровало се да ће либерални концепт демократије потрајати малте не у вечност.
Двадесети век је протекао у светским ратовима и хладном рату између ова два концепта демократије егалитарног и либералног , који су се на самом крају малте не сами од себе урушили.
Зашто?
Зато што су оба концепта базирана на погрешном односу према друштву.Друштво је посматрано механички као маса индивидуа , где је у либералном систему предност дата индивидуи на рачун друштва а у егалитарном колективу на рачун индивидуе(стари антички философски проблем , мноштво или једно).
Као што је на јелинску дилему „мноштва и једнога“ одговор могла дати само Хришћанска мисао тако је исто и у овом случају.Превазилажење овог вештачког дуализма – колективизам/индивидуализам је у органској демократији.Демократија која узима у обзир ( и не само узима у обзир него држи за начело) да је народ жив организам.
Народ дакле није беживотни механизам , већ живи организам укорењен у историји (насупрот протестантско неисторијском погледу) , који има сопствену традицију(културну,духовну).
Српски народ је демократски народ још од старих времена до данашњих дана(без обзира на све облике државности које је да тако кажемо преживео) , али је и органска целина.Жив организам који је очувао свој идентите кроз векове.Очувао га је као жива Хришћанска заветна заједница, може га изгубити само одступањем од тог принципа.
Литература:
1. Дугин А. „Органска демократија“ - Ново Видело, март 2000.
2. В. Дворниковић „Борба идеја“
