Савременост, као обим свеколиких социјалних и културолошких промена, ставља пред цркве сасвим нова, и нека стара, питања на која се очекују брзи и јасни одговори. Информатичка и техничко - технолошка експлозија, биолошка и медицинска истраживања гена, одгонетање темељних инстанци материје и општа сцијентизација живота и рада, започињу нову еру и из перспективе теолошко – еклисиолошких парадигми које можемо разумети као део практичне теологије, односно теоцентричног разумевања природе и људског бића који су у перманентном садејству и синхронији. Бог, свет и црква, као заједница верних, нераскидиво су повезани кроз човека, који је део творевине, али у исто време и онај који господари том и таквом творевином. Одакле хришћанима став о господарењу над природом и њеним ресурсима и шта значи, заправо, бити господар у традиционалном, Старозаветном смислу?
Већ на самом почетку библијског текста, можемо прочитати следеће: ’’Потом рече Бог: да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.’’(1. Мој. 1, 26). Видимо да људско биће долази на крају, као круна стварања, и као доказ Божије омнипотентности, али са специфичном сврхом и јединственим циљем кога можемо схватити у смислу: 1. одговорности; 2. одржавања и 3. унапређења творевине. Бог није оставио човека без његове улоге, није га само поставио на земљу, повукавши се у свој апсолутни мир, већ је, унапред, одредио космичку ролу за човечанство и за сваког појединца. Људско биће није у позицији слуге, већ је у партнерском односу са Богом – у кооперацији у оквирима створеног и са свиме што га окружује. Старојеврејски термин רדה означава управо доминацију над нечим, власт и господарење које је од Бога дато, које је Његова воља. Заправо, из читаве приповести о спасењу, од Адама, преко Авраама, Мојсија, Давида, па све до апостола, Бог иницира однос са човеком, мењајући историјско – комуниколошке оквире, али увек припремајући одговарајући контекст за реализацију дијалога у оквирима људских умних моћи. Тако можемо схватити и есенцијалне параметре природне теологије: природа је начин откривења Божије присутности коју разум може одгонетнути. Савремена природна теологија жели да оствари теистичку етиологију егзистенцијалног бивствовања у свету, али, што је далеко важније, и бивствовања – за – свет, у коме је материја откривењска чињеница коју је Бог огласио као добру, као ваљано обликовано израчење Сопствене милости.
Милост, како у Старом, тако и у Новом завету увек је у вези са љубављу, али оном истинском и непролазном која у себи садржи целокупан домострој спасења. Љубав, тако, постаје својеврсно дело, можемо рећи и уметничко дело симбиозе слободе и намере – креација у и ван људског бића. У том смислу можемо посматрати и стихове апостола Павла у 1. Коринћанима, глава 13: љубав је истинска онда када је делатна, примењена, практична, када позива на промену, када делује. Описано осећање (стање) окренуто је ка Богу (као Творцу љубави), човеку (као носиоцу љубави) и природи (као еманацији љубави). Овако разумљена међуповезаност не допушта људском бићу да егзистира у имагинарном антропоцентричном вакууму, већ егзистенција претпоставља одговорност – за – другог (и/или Другог) чији смо интегративни део.
Фундирање нове еколошке политике из хришћанске перспективе није могуће без Светописамских премиса које укључују инегративно јединство целине и њених делова. Ако верујемо да је Господ Исус Христос истински Бог и истински човек, онда је и Он једном припадао природи, и као Творац и као творевина, али без греха. Он је тражио и очекивао разумевање своје историјске роле, међутим захтевао је и одговорност ученика према свему што их окружује.
Еколошка политика и хришћанска одговорност подразумевају учествовање, не само државе и њених институција, већ и цркава на јасном дефинисању еколошких приоритета и сачињавању заједничких пројеката заштите животне средине. Чишћење водотокова, планско пошумљавање, еколошка едукација – све те и многе друге области заштите могу бити заједнички терен за деловање државе и цркве. Обе институције, ма како и колико биле одвојене, морале би да теже хуманизацији целокупног живота друштва, у коме заштита животне средина заузима истакнуто место. Без јасне еколошке политике не можемо се позивати на хришћанску одговорност, а без ње, идеја хришћанске етике је незамислива.
