Извор: Борба, 19, 20 март
Где је хришћанство данас? Након две хиљаде година историје колико је оно заиста научило из сопствених грешака? Судећи по вестима које ових дана стижу из Рима могло би се рећи да се епоха скандала наставља и изнова продубљује у вртлогу узрока и последица дела разних клирика који на овај или онај начин злоупотребљавају свој црквени положај и друштвени статус.
Папа Бенедикт ХVI је само неколико дана након што је укинуо екскомуникацију бискупа Ричарда Вилијамсона који је познат по томе што је отворено негирао холокауст по чијем је тумачењу, током ИИ светског рата убијено је између 200.000 и 300.000 Јевреја и ниједан у гасним коморама, унапредио у помоћног бискупа града Линца, Герхарда Марију Вагнера који је од пре познат по својим изјавама у којима је Цунами у Тајланду и ураган Катрину назвао осветом и изливом Божјега гнева. Од овакве бесмислене изјаве може бити гора она од познатог Баптистичког проповедника Џерија Фолвела у којој је за догађаје 9. Септембра 2001. године оптужио секуларизовано америчко друштво или она од католичког свештеника Вјекослава Ласића: "увјерен сам да је поглавник Анте Павелић сада у рају и да заједно с невином дјечицом гледа Богу у лице."
У време када се у свету јавља све више гласова који негирају холокауст, Римска црква која се ни до данашњег дана није извинила за свој индолентни став Папе Пија XИИ током ИИ светског рата, који се оглушио на бројне позиве у помоћ и информације о холокаусту који се дешавао само неколико стотина километара од њега - она ово питање даље продубљује враћањем у службу четири бискупа припадника Лефервиста, међу којима је и Вилијамсон. Излишно је у овом контексту и говорити али ипак нужно је споменути и вишедеценијску тишину поводом умешаности клира римокатоличке цркве у злочине против српског, јеврејског и ромског становништва у НДХ. Насупрот томе, до нас долазе вести како се на дан годишњице смрти ушташког поглавара Анте Павелића служи миса у његову част у сред Хрватске престолнице.
По свему судећи, „Велики мостоградитељ“ (Понтифеx маxимус) не само да не гради мостове већ као да се сопственим поступцима и онима које доноси Римска курија труди да и оне постојеће поруши или бар олабави до те мере да се под тежином конфликта сами сруше. „Непогрешиви“ као да неком чудном дихотомичном динамиком прави све више грешака које га дисквалификују као поглавара Римске цркве. Примера ради, Римска курија сада противречи документима ИИ Ватиканског Сабора који је Римску цркву отворио према екуменском покрету доносећи декрет према којима су православни шизматична „одвојена браћа“ и само поседују елементе црквености али нису истинска црква, док протестанти губе назив цркве. На тај начин екуменски дијалог вратио се неколико корака уназад, поготово када су у питању протестанти јер подсетићу да је 1999. године учињен велики напредак ка приближавању РКЦ и Евангелика када су у Агзбургу потписали Заједничку декларацију о оправдању.
Хришћанству је данас, можда више него икад, потребна реформа. Свеобухватна, дубока, коренита. Оно је исполитизовано, окоштало, без довољног потенцијала да хришћанску веру постави у савремени контекст и приближи га модерном човеку. У време највећих научних достигнућа, епохе величанствености људскога духа али и деструктивности у коју га неумитно гура његова сујета и похлепа, хришћанство је изгубило корак са човечанством.
Када га је изгубило? Зар није још у време политичких препирања патријарха цариградског Фотија и Папе Николе И и неколико векова каснијег Великог раскола, инквизиције, крсташких похода, Вартоломејске ноћи, цезаропапизма и папоцезаризма, етнофилетизма, етноцентризма и осталих хроничних болести од којих хришћанство вековима болује? Управо тада, када је оно престало да буде слуга људскоме роду и постало његов господар, када је пастирски штап заменило царским жезлом, када је жеђ за божанским угасила похлепа за материјалним и земаљским.
Зато се хришћанство данас налази на раскшћу између два пута. Пута у даљу фрагментацију и апостазију у коју оно непрестано одвлачи људе скандалима и противречностима и пута који води у свеопшту реформу која би морала да обухвати све три хришћанске провенијенције и тако доведе до битних промена како у односима између хришћанских конфесија тако и до односа самих конфесија према друштву у којем се налази. То би пре свега подразумевало свеобухватније ангажовање и кориговање социјалних програма цркве, формирање и ревидирање ставова у односу на питања биоетике, контрацепције, хомосексуализма, афирмације екуменског дијалога, посебно у случају Источно – православних цркава. Подсетићу овом приликом и на речи нашег богослова о. Радована Биговића да би „сваки други пут Православну цркву водио у изолацију и у гето, учинио би је сектом, неспособном за служење и допринос духовном препороду Европе и света“ (Биговић, 2000).
Много пута до сада смо од богослова могли да чујемо аргументе да је за апостазију крива секуларизација друштва, радикални индивидуализам, бежбожни хуманизам, антропоцентризам, технократија, нихилизам али ипак морамо бити сасвим искрени и констатовати да промену коју хришћанство жели извршити у друштву мора прво доживети унутар себе. Дакле, неопходна је коренита промена организма унутар самих хришћанских конфесија како би та ревитацизација довела до ширих друштвених импликација. Неко је једном рекао да је хришћанство потекло из катакомби и да се оно у ње мора и вратити. Ово не подразумева његов крај, већ напротив, његову обнову и повратак оним фундаметалним вредностима које је оно имало у време апостола, када је од друштва било презрено и одбачено али јединствено и некомпровитовано, у заједничкој намери да поруку еванђеља пренесе целом свету.
Да ли је на помолу сумрак хришћанске религије као такве или се налазимо пред праскозорјем наде у свеобухватну обнову и јединство хришћанских цркава? Одговор на ово питање могу дати само они који себе називају хришћанима и који имају одговорност али и снагу да Хришћанску Цркву промене изнутра. Qуанта ест нобис виа? Колико је дугачак пут који је пред нама? „Први проблем који треба да превазиђемо, јесте незнање, непознавање и предрасуде које постоје међу нама. Када до тога дође, тек онда ћемо моћи да кренемо напред и да заиста урадимо оно што је потребно за добробит човечанства. Нисмо више непријатељи једни другима нити смо равнодушни једни према другима. Ми смо браћа и сестре у Христу, заједничком Господу и заједнички морамо да радимо на превазилажењу онога што нас дели.“ (Каспер, 2004)
