Извор: Политика: http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/t41477.sr.html
Савремена секуларна друштва искључују Бога као субјекта друштвених и политичких процеса. Вера се потискује у "приватну" сферу људских осећања. Јавни (секуларни, политички) живот подразумева "еманципацију" политике, економије, права, образовања, уметности од утицаја цркве. Вера се супротставља разуму, а духовно материјалном. Лаичност, секуларност многи тумаче чак и као борбу против цркве и религије уопште или пак као њихово протеривање на маргине друштва. Цркви се одриче свако право на политичко деловање. Данас и велики број хришћана сматра да је то нормално јер је, забога, политика "прљава" и не представља ништа друго до похлепу за влашћу и новцем. Хришћанска етика и политика, наводно, не могу заједно.
У првој деценији трећег миленија у Европи се све више говори о "деприватизацији религије" и обнови хришћанских вредности у друштву. Начело одвојености цркве и државе (световност политике) све мање подразумева борбу против цркве и религије. Изузетак су друштва у транзицији. Политика је "световна" (има своју "аутономију") зато што се бави проблемима овога света а не зато што је нерелигиозна или антицрквена. Хришћани-лаици се данас баве политиком и учествују активно у политичком животу, али то не значи да стварају "хришћанску" или "теократску државу". То значи да они заједно са другима настоје да изграђују државу утемељену на правди и праву, која штити људско достојанство и слободе, социјалну правду, узајамну бригу, солидарност и одговорност.
Пре модерног, постојао је хришћански секуларизам. Он се огледао у чињеници да хришћани сваки друштвени и политички поредак сматрају релативним и несавршеним. То још увек за њих није царство божије. Хришћани су људи који живе у трајној напетости између историјског ангажовања и наде у есхатолошко довршење историје, између фрагмента и пуноће, између радикалних и апсолутних јеванђелских вредности и њиховог увек релативног и ограниченог остварења у животу земаљског града. Укинути ту антиномију није могуће. Бавити се политиком у том контексту првенствено значи демистификовати државу и политику, одузимати им сваку апсолутну, а придавати само условну и релативну вредност. "Све" је политика, али политика није "све". Хришћани заједно са другима треба да изграђују државу "за човека" и у "служби човека" и да стално сведоче да је власт моћ служења другима а не моћ владања над другима. За цркву је примарно да мења и преображава свет, да преусмерава ток животног кретања, да спасава свет од смрти и ништавила, да људе суочава са "сасвим другом перспективом", са натполитичким и наддржавним циљевима и вредностима.
Посматрано са историјско-социолошког аспекта, неангажовање хришћана у јавном и политичком животу значило би бекство од историје и затварање цркве у неке "хришћанске микроамбијенте" и пребацивање одговорности за квалитет живота и судбину друштва на друге, "мање савршене" људе и њихове политичке програме. С друге стране, сваки покушај изградње интегралног хришћанског друштвеног поретка данас је немогућ и представља утопију. Црква сама не може да нормира јавни и политички живот, али заједно са другим верским заједницама и свим субјектима друштва треба да ствара и омогућује једну човечну политику. Како да се црква данас бави политиком? Досадашњи модели: државна црква, држава против цркве, политичко деловање цркве преко тзв. хришћанских политичких партија и покрета изгледају потрошени и анахрони. Изгледа да наступа време када треба трагати за новим моделима односа цркве и политике. Сада се назиру два нова модела. Први социолози називају фундаменталистички модел ("антимодерна модернизација") испреплетености цркве и политике и, други, политичко деловање цркве преко цивилног друштва. У првом случају црква као своје савезнике на плану друштвеног и политичког деловања налази у десничарским и конзервативним странкама, националистичким, пијетистичким и моралистичким покретима чија је основна карактеристика панично негирање свега што је модерно и савремено и идолатријски однос према прошлости. Тај модел је данас веома изражен. Он је за цркву веома ризичан јер у старту одбија све оне који имају другачија политичка уверења, посебно младе људе који желе да буду "ин" и "у тренду". Оправдана борба цркве против многих друштвених аномалија савременог света не значи да треба стварати "коалицију" са тим друштвеним групацијама. Од ње се очекује да одговара на изазове и проблеме савременог човека. Црква треба да буде критична према свим једностраностима и друштвеној патологији левице и деснице. Она је изнад "конзервативизма" и "прогресивизма", "традиционализма" и "модернизма", "глобализма" и "антиглобализма", али истовремено са бескрајном бригом и љубављу према сваком човеку, без обзира на његова политичка убеђења. Црква је "савремена" само када функционише на црквен начин. Хришћани су "модерни" када живе аутентичним хришћанским стилом живота. Црква треба увек да има на уму опште добро и целину света, да је стално присутно-одсутна у свету. Хришћанство треба да буде својеврсна "опозиција" свакој држави и политичком поретку јер је оно тако и извршило најкоренитије политичке промене у историји.
