Приказ текста

Владимир Марјановић
дипломирани социолог

Хришћанско - демократске идеје на Истоку Европе

Крајем октобра 2008 године у Украјини, у Кијеву одржана је  конференција и скуп хришћанско-демократских партија Источне Европе. На скупу су били присутни представници хришћанско-демократских партија из земаља бившег СССР - Молдавије, Украјине, Прибалтичких земаља, Грузије, Јерменије, Белорусије, као и из Русије. Као што то бива договорено је јачање сарадње, унапређивање идеја хришћанске демократије, већа повезност партија овог усмерења. Конференцију је подржао и Европски хришћанско-политички покрет-асоцијација хришћанско-демократских партија Европе, која окупља преко двадесет седам странака и бројне невладине организације [1]

Иако се слободно може рећи да је хришћанска демократија у својим почецима, нарочито у организацијоном смислу била римокатолички пројекат, она то дуго није  остала. Убрзо је прихваћена и код протестаната, као и код православних.  Код последњих није имала нарочитог успеха из простог разлога што су православни народи дуго били под владавином комунистичких дикататура.
 
Хришћанска демократија настаје крајем 19. века као реакција на либерализам и  настанак капитализма, који је производио велико незадовољство радника и провоцирао ширење антихришћанских социјалистичких и комунистичких учења. Као реакција и на социјализам и на либерализам  на Западу Европе настаје хришћанска демократија. [2]
На Истоку се, истина у далеко мањој мери и без нарочитог утицаја јавио широко схваћен покрет хришћански социјализам и то пре свега у царској Русији. Он је постојао као широк покрет који тражио социјалну правду на хришћанком основама и суштински је био противтежа атеистичком социјалистичком покрету. Традиција хришћанског социјализма на Истоку ( Русији) је веома богата и представља посебну тему. У Русији су постојале су бројне организације и групе тог усмерења које никад нису оствариле нарочит утицај- Хришћанско демократска партија- Васкрсење, Хришћанско братство борбе, Петроградски савез, Хришћанска социјалистичка партија и бројне друге [3]
 
Треба поменути и нека имена имена попут познатог теолога Сергеја Булгакова који је у царској Русуји једно време био посланик као хришћански социјалиста, који  своје идеје образложио у књизи – Хришћански социјализам нарочито у поглављу - о Савезу хришћанске политике - покрету који је требао да обједини хришћане различитих конфесија у друштвеном залагању за слободу човекове личности, слободу збора, договора, за социјалну правду и заштиту угрожених слојева . . .[4]
 
Поред Булгакова изме|у два светка рата тако|е руски историчар и милислац Георгиј Федотов развија и предлаже идеју хришћанске демокаратије, брани демократску традицију руског народа оличену у Новгороду, тзв. Републици Свете Софије, а чије идеје, излагане у часопису Нови Град, који је излазио у Паризу наилазе на осуду бројних екстремно конзервативних кругова у тада”шњој руској емиграцији. [5]
 
Познати руски философ Николај Бер|ајев ватрени је заговорник персоналистичког учења тзв. персонализма у коме се личност налази на централном месту.. Идеје која јесте основа хришћанске демократије. Више је пута говорио да је “његове идеје настављао философ Емануел Муније, веома значајан мислилац за покрет хришћанске демократије на Западу. [6]
На неки начин може се рећи да су бројни источно-хришћански мислоци извршили велику утицај на западну хришћанску демократију. Нажалост, хришћански социјализам као специфична руска идеја није доживео систематско политичко обликовање и остао је на неки начин утопијска идеја, иако његове идеје нису ни мало нералне и неоствариве. Обнова и развој хришћанске демократије на Истоку Европе даје наду да ће основни постулати ових идеја дочивети свој препород. Не би било добро да ови покрети постану само пуки плагијатори западњачких модела, када већ имају своју аутентичну традицију.
 
Наравно, хришћанске демократе на Истоку Европе немају онај утицај какав су некад имале и још увек имају у неким земљама  сличне партије са Запада. Али без обзира на то, опција постоји и жива је. У Украјини имају мандате у парламенту, у Молдавији представљају најјачу опозициону партију против владајућег режима, у Белорусији су део опозиционог фронта против владавине Лукашенка, у Грузији  представљају респектабилан политички фактор, Румунија је деведесетих имала хришћанско-демократску владу у Бугарској постоји мање утицајна Бугарска хришћанска коалиција. [7] Русија је деведесетих имала велиих шанси за развој овог покрета али из бројних разлога партије и  покрети во|ени овим идејама нестали су са сцене, нарочито када је 2002 донет закон о забрани регистровања партија са верским предзнаком. Но, хришћанске демократе постоје и тамо од којих се неки налазе у парламенту, у оквиру ширих политичких блокова. [8] Треба поменути И то да Руска Православна Црква У свом документу Основи социјалне концепције РПЦ, у поглављу која разјашњава однос Цркве и политике, дозвољава формирање хришћанских (православних) политичких организација. [9]
 
Србија је у овом погледу изузетак. Са обновом демократије није дошло до развоја овог политичког покрета. Изузетак је Демохришћанска странка Србије која до сада није показало нарочиту жељу да представи ове идеје  у српским условима осим што је изабрало ”кроатизирани” назив хришћанских демократа - демохришћани. Но, боље  је и тако него никако.. Хришћанско - демократске идеје моги имати добар одзив у Србији у колико се на прави начин представе. Јер хришћанска демократија као политички пројекат сабира у себи најбоље политичке идеје и деснице и левице, профилишући себе као умерену опцију на центру. Србија је уморна и од десних и од левих скретања и странпутица. Снаге центра једино могу да обезбеде нормалан и миран живот у друштву. А та нова снага је хришћанска демократија.