Извор: Православни Мисионар, Новембар/Децембар 2008. године
Знам да нема ницег лицемернијег него одрећи се борбе за минималне материјалне потребе обесправљених и сиротих под изговором да пред лицем вечности њихова материјална беда не значи ништа. Мислим да се свако може одрећи својих личних права, али никако се не сме одрећи права свога ближњега . . .
Ово су речи руске монахиwе Мати Марије Скобцове, која се у Паризу бринула о потребитима, бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима а која је мученички пострадала у логору Равенсбрик. Канонизована је маја 2004.
Као што знамо, на дан Страшног Суда нећемо бити питани колико смо постили, колико смо метанија урадили, чак ни то колико смо се молили. Бићемо питани да ли смо оденули наге, нахранили гладне, посетили болесне, затворенике. То нам сведочи и Јеванђеље, о томе нам говоре и Светитељи попут Светог Јована Златоустог као и многи други, који су те речи сведочили својим животом попут Свете Јелисавете Фјодоровне.
Живимо у суровом времену глобализације, транзиције, светске економске кризе, у потрошачком друштву у коме су материјалистичке вредности императив. Када велики број људи осећа све оне негативне последице преласка из једног друштвеног система у други или оне негативне аспекте друштвено-економских модела који “немају алтернативу”. Не мали број људи у Србији, данас, се назива губитницима транзиције. То су наши суграђани, наше комшије, очеви и мајке, браћа и сестре . . .О њима ми често само читамо у новинама, када се статистички приказује колико број живи испод границе сиромаштва. Сведоци смо да и они који су запослени често раде у тешким условима, где су израбљени и понижени од својих газда, радећи за малу плату, у неадекватним и лошим условима, често и прековремено, па и недељом, а све да би могли прехранити себе и своју породицу. ,,Гле, вапије плата ваших посленика који су пожњели њиве ваше и коју сте им закинули, и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота’’ (Јак. 5,4) Неко је једном добро рекао за наше новокомпоноване бизнисмене (који дају велике своте новца као ктитори за обнову или изградњу храмова), да су према Цркви, понекад веома дарежљиви, док су према својим запосленима веома немилосрдни . . .
“Какве ово везе има са Православљем и милосрђем”?- упитаће се можда неко. “Не треба Црква да се брине о тим људима, то је посао државе, није Црква социјална установа”. Тачно је то да Црква није социјална установа од које се очекује да ће развити неки посебан економски програм за бољи материјални стандард. Црква је богочовечански организам, заједница људи који верују у Христа, а не још једна у низу установа какве су Црвени Крст, Војска или Полиција. Међутим, наша је дужност као Хришћана да волимо ближњега свог. А та љубав се сведочи и делима, а не само речима и причом. Поставља се питање како помоћи сиромашном раднику или сиромашној радничкој породици, у условима када можда ни ми сами немамо довољно ни новца ни времена, када и ми сами имамо тек толико да се прехранимо. . . Питање се само по себи поставља. Наравно, најлакше је писати о милосрђу, причати о њему, позивати друге да буду милосрдни, као што то сад, можда ради писац ових редова.. . .
Треба признати да се и о самом милосрђу у социјалној сфери некад не посвећује довољно пажње. Врло се мало места посвећује помоћи или солидарности са сиромашнима . . . Неко ће, можда, рећи: “Ако хоћеш да им помогнеш, ето, ти их помози, посети болесног, дај новац раднику, обиђи усамљену баку . . . Немој говорити о томе и гњавити друге причом. ”. А баш то је потребно, говорити о тим људима, о помоћи најсиромашнијима, јер о њима нико не говори или се ретко помену.
А ко су ти сиромашни о којима говоримо? То су незапослени радници, радници који су врло мало плаћени за свој труд, бескућници, то су и Роми који живе у картонским насељима . . . Појединац може осетити њихове проблеме, може их доживети као своје, може их у срцу пожалити . . . Тада ће практична помоћ доћи сама по себи и без нарочитих реклама “Уплатите помоћ на тај и тај жиро рачун”, ”помозите”, “спасите.”
Са правом се каже да социјално-харитативни рад није довољно заступљен када је наша Црква у питању. А Црква смо сви ми. Наравно, велика би била лаж рећи да Православни Хришћани нису милосрдни, да немају дела милосрђа. Познато је да постоји Добротворни фонд Човекољубље, познате су бројне хуманитарне акције које је покретала Црква . . . колико је још оних милосрдних дела које многи чине а позната су само Богу? Но, известан недостатак социјално-милосрдне и харитативне делатности, то је оно што ће данас свако да призна и свако да констатује.
Ипак, решење не може доћи преко ноћи, нити се људи могу присиљавати да буду милосрдни, да покрећу хуманитарне акције, оснивају Народне кухиње, одједном и тек тако .
Пре тога треба дати више места, пре свега у својим главама, проблемима оних последњих и заборављених, социјалним проблемима сиромашних радника и радница које виђамо у великим супер - маркетима, спремачицама у јавним установама које срећемо, Ромима, незапосленима, бескућницима које видимо како спавају по ћошковима и хаусторима. А то можемо сви . . то није тешко, то не захтева пуно времена. Сетити их се, осетити њихову тескобу, њихову муку, саосећати у срцу са њиховом материјалном бедом и сиромаштвом. То нису тамо „неки“ непознати љуид из Трећег света, Африке или Латинске Америке, већ наше комшије, суседи, наши ближњи, а не неке безличне потлачене масе, како се то некад говорило. Сетимо их се, то ништа не кошта.
