Оправдано су га упоређивали с Чаадајевим и Херценом. Као и они, и Георгије Петрович Федотов (1886-1951) био је историчар-мислилац и публициста европског и светског нивоа, као и они, поседовао је дар да своје идеје заодева у блиставу литерарну форму. Као и на њих, и на Федотова се може при-менити древна изрека: «Нико није пророк у свом селу». Слично Чаадајеву, био је излаган нападима од стране најразличитијих културних табора и, попут Херцена, умро је у туђини.

Али за разлику од Херцена, он није пролазио кроз болне кризе, није познавао трагична разочарања и неспоразуме. Чак је и напустивши неке погледе, овај задивљујуће складан човек увек чувао од њих оно што је сматрао оригиналним и вредним.

За живота Федотов није, као Чаадајев и Херцен, постао чо-век-легенда. Русију је напустио још се не прославивши, а еми-грантску средину су исувише раздирале страсти, да би она по заслузи могла да оцени мирну, независну, кристално јасну ис-торичареву мисао. Федотов је умро у доба стаљинизма, када је сама чињеница емигранства неизбежно брисала човека из руске традиције, био он писац или сликар, философ или научник.

У души је, међутим, Федотов увек остао у Русији. С њом су биле његове мисли и када је радио у Француској, и када је отпутовао преко океана. Много је и напорно размишљао о ње-ној судбини, изучавао њену прошлост и садашњост. Писао је, наоружавши се скалпелом строго историјске анализе и критике, заобилазећи подводне стене митова и предрасуда. Није ишао из крајности у крајност, иако је знао да ће само малобројни из окру-жења пожелети да га разумеју и прихвате.

Федотов је пажљиво пратио догађаје који су се одигравали у отаџбини и по правилу им давао дубоке и тачне оцене. Али је највише учинио за проучавање руске историје. Прошлост за њега није била самој себи циљ. У његовим се радовима посвуда види свесна усмереност: разумети душу старе Русије, видети у њеним светима конкретно-национално оваплоћење општехри-шћанског светског идеала и пратити његове путеве у следећим псковима. Пре свега, њега је дубоко бринула трагедија руске интелигенције. И он је тежио да разјасни шта је она сачувала, а шта изгубила од исконске духовности хришћанства. Као и ње-гов пријатељ, познати философ Николај Берђајев (1874-1948), Федотов је политичку слободу и слободно стваралаштво сма-трао неодвојивим делом културног стваралаштва.

Историја је Федотову давала материјал за широка уопшта-вања. Његови погледи су се у целини формирали још пре еми-грације. Наш познати научник Владимир Топоров с пуним пра-вом сматра Федотова представником руског философског пре-порода "који је свету дао много славних и веома разноврсних имена и извршио велики утицај на духовну културу целокупног XX века" [1] Али Федотов заузима посебно место међу њима. Ње-гова лична централна тема било је оно што се уобичајено нази-ва "философијом културе" или "богословљем културе". И ову је тему он развијао на материјалу руске историје.

Данас се, убрзо после значајног јубилеја хиљадугодишњи-це крштења Русије, Федотов коначно враћа кући.

Сусрет наших читалаца с њим, с једном од главних књига његовог живота, може се сматрати истинским празником руске културе.

Федотовљеви корени су на Волги. Родио се у Саратову 1. октобра 1886. године, неколико месеци после смрти Алексан-дра Николајевича Островског, који је обесмртио свет провин-цијских градова Поволожја. Историчарев отац је био чиновник код губернатора. Умро је када је Георгије имао једанаест годи-на. Мајка, некадашња наставница музике, била је принуђена да свој тројици синова крчи пут кроз живот сопственом снагом (пензија јој је била мала). Па ипак јој је пошло за руком да Георгију пружи гимназијско образовање. Учио је у Вороњежу, живео у интернату на државни рачун. Дубоко је патио у мучној атмосфери интерната. Управо се тада, док је био гимназијалац, Федотов прожео убеђењем да се "овако више не може живети", да друштво захтева радикалне промене. Одговор на горућа пи-тања прво је, чинило се, нашао у идејама шездесетника*, на-родњака**, а пред крај се већ окренуо марксизму и социјал-де мократији. У овим, за Русију новим доктринама, највише га је привлачио патос слободе, социјалне правде. И много касније, пронашавши сопствени пут, Федотов није изневерио своју при-врженост демократском духу.

Будућег научника и мислиоца од школских дана је одлико-вала органска целовитост и некаква просветљеност природе. Протест против социјалних патњи није заразио његову душу озлојеђеношћу. Физички слаб, заостао у односу на вршњаке у њиховим забавама, Георгије није, како се то сада каже, патио од "комплекса", био је отворен, добронамеран, саосећајан. Мо-гуће је да су у овоме одиграле улогу његове блиставе способно-сти. Али, ево, 1904. године гимназијско школовање је било го-тово. Требало је изабрати животну делатност. Осамнаестогоди-шњи младић, који себе сматра социјал-демократом, не руково-ди се личним интересовањима и склоностима, већ потребом радничке класе, којој је решио да се посвети. Он долази у Пе-тербург и уписује се на технолошки институт. Није му се дало да дуго студира. Револуционарни догађаји 1905. године преки-дају предавања. Федотов се враћа у Саратов. Тамо учествује на митинзима, у делатности илегалних кружока. Ускоро бива уха-пшен и осуђен на прогонство. Захваљујући залагању свог деде, управника полиције, уместо упућивања у Сибир Федотова ша-љу у Немачку, у Пруску.

Тамо наставља да контактира са социјал-демократама, би-ва протеран из Пруске, две године студира на Јенском универ-зитету. Али су се у његовим погледима већ помаљале прве про-мене. Он почиње да сумња у чврстину атеизма и долази до за-кључка да је прави пут за социјалне промене немогуће пронаћи без озбиљног познавања историје.

Ето зашто, вративши се 1908. године у Петербург, Федотов уписује историјско-филолошки факултет. Везе с круговима ре-волуционара остају, али је у жижи интересовања за Федотова од сада наука: историја, социологија. Федотов је имао среће с на-учним руководиоцем. Био је то највећи руски стручњак за сред-њи век, Иван Михајлович Гревс (1860-1941). На Гревсовим пре-давањима и семинарским вежбама Федотов је не само проучавао споменике и догађаје из прошлости, него је учио и да разумева смисао живог континуитета у историји народа и епоха. Била је то школа која је у знатној мери одредила културологију Федотова.

Међутим, школовање се поново прекида под драматичним околностима. Године 1910. у кући Федотова у Саратову поли ција је открила прокламације донете из Петербурга. У ствари, сам Георгије Петрович није имао директне везе с овим: он је само испунио молбу познаника, али је сада схватио да га по-ново чека хапшење, те је хитно отпутовао у Италију. Па ипак је завршио универзитетске студије. Најпре је са туђим докумен-тима допутовао у Петербург, затим се сам пријавио полицији, био протеран у Ригу и, коначно, положио испите. Постављен је за приватног доцента Универзитета на катедри за средњи век, али је услед недостатка студената морао да ради у Петербур-шкој народној библиотеци.

Тамо се зближио с историчарем, богословом и јавним ра-дником Антоном Владимировичем Карташовом (1875-1960), који је до тог времена већ прешао сложен пут од "неохришћан-ства" Д. С. Мерешковског до православног погледа на свет. Карташов је помогао Федотову да се дефинитивно учврсти на темељу духовних идеала хришћанства. За младог научника то нипошто није означавало спаљивање онога чему се дивио. По-ставши свестан и убеђени хришћанин, он ни најмање није изне-верио своју приврженост слободи, демократији, културном ства-ралаштву. Напротив, он је у Јеванђељу нашао "оправдање" до-стојанства личности, вечне основе стваралаштва и социјалног служења. Зато је Федотов, по речима његовог биографа, у Пр-вом светском рату видео не само невољу, већ и "борбу за сло-боду у савезу са западним демократијама". [2] Октобарску рево-луцију је оценио као "велику", упоредиву једино с енглеском и француском. [3] Али га је од самог почетка узнемиравала могу-ћност њеног преласка у "личну тиранију". Историјско искуство пружало је повод за прилично песимистичке прогнозе. Уоста-лом, почев од ратних година Федотов се удаљава од друштвене делатности и потпуно се предаје научном раду. У Петрограду се зближава с хришћанским мислиоцем који је писао "за фио-ку", Александром Мејером (1876-1939) и његовим религиозно-философским кружоком. Кружок није долазио у додир с поли-тичком опозицијом, а циљ му је био очување и развијање духо-вних ризница руске и светске културе. У почетку је усмереност овог удружења била помало аморфна, али је постепено већина његових чланова ушла у круг Цркве. Такав је био и пут самог Федотова, и до последњег дана живота у отаџбини био је пове-зан с Мејером и његовим истомишљеницима, објављујући ра-дове у њиховом часопису "Свободнвге голоса" (Слободни гла-сови), који је постојао свега годину дана (1918). Као и многи културни радници, Федотов је био принуђен да искуси тешкоће гладних и хладних година из времена грађанског рата. Није стигао да одбрани дисертацију. Наставио је да ради у библио-теци. Прележао је тифус. После женидбе 1919. године морао је да тражи нова средства за живот. Управо је тада Федотову била понуђена катедра за средњи век у Саратову. У јесен 1920. допу-товао је у родни град. Разуме се, није могао да рачуна на то да ће у овој страшној епохи студенте интересовати медиевистика. Али су неки његови циклуси предавања и излагања на рели-гиозно-философске теме пунили огромну слушаоницу. Ускоро се, међутим, Федотов уверио да је универзитет стављен у су-рове цензорске услове. То га је приморало да 1922. године на-пусти Саратов. Остаје као жалосна чињеница то да су многи, слични Федотову, часни и принципијелни људи невољно поста-јали аутсајдери. Све чешће су их истискивали превртљивци који су брзо усвајали нови "револуцијски" жаргон. Отпочињала је епоха великог руског егзодуса када је земља губила многе истакнуте јавне раднике.

Неколико година Федотов се трудио да пронађе своје ме-сто у новоствореним условима. Године 1925. штампа своју пр-ву књигу - "Абелар" - о чувеном средњовековном философу и теологу. Али текст о Дантеу цензура већ није пустила. Гасио се лењински НЕП [4] , опипљиво се мењала општа атмосфера у зе-мљи. Федотов је схватао да догађаји попримају онај злослутни обрт који је давно предвидео. Био је далек од монархизма и рестаураторства. "Десни" су за њега остали носиоци мрачне на-задњачке стихије. Међутим, будући да је био историчар, он је веома рано узмогао да оцени реалну ситуацију. Доцније, већ у иностранству, он је дао тачну и одмерену оцену стаљинизма. Године 1937. с иронијом је писао о емигрантима који су машта-ли о "избављењу од бољшевика", пошто већ "не управљају «они» Русијом. Не они, већ он". Једним од симптома политичке метаморфозе која се одиграла под Стаљином Федотов је сма трао разбијање Удружења старих бољшевика. "Чинило се - при-мећује историчар - да у Удружењу старих бољшевика по самом опредељењу нема места за троцкисте. Троцки је стари мењ-шевик који је тек у Октобарској револуцији ушао у Лењинову партију; распуштање ове организације која није имала власт, али која је била утицајна, показује да Стаљин наноси ударац управо Лењиновој традицији". [5]

Речју, није тешко схватити којим се мотивима руководио Федотов када је одлучио да отпутује на Запад. Није му било ла-ко да се одлучи на овај корак, тим пре што су А. Мејер и ње-гови пријатељи из религиозно-философског кружока били про-тив емигрирања. Па ипак Федотов није оклевао. У септембру 1925. године отпутовао је у Немачку, имајући при себи дозволу да у иностранству ради на историји средњег века. Шта би га че-кало да није поступио на овај начин, можемо да наслутимо по Мејеровој судбини. Четири године после одласка Федотова чланови кружока су били ухапшени, а Мејер осуђен на стре-љање од кога га је спасло само залагање старог пријатеља - А. Енукидзеа. Остатак живота философ је провео у логорима и прогонству. Његови су радови били штампани у Паризу готово четрдесет година после његове смрти.

Дакле, за Федотова је отпочео нови период живота, живота руског изгнаника. Краткотрајни покушај да се запосли у Берли-ну; узалудни покушаји да себи пронађе место у париској меди-јевистици; прва иступања у штампи с белешкама о руској инте-лигенцији; идејна конфронтација с различитим емигрантским струјама. На крају крајева његову судбину одредиће позив на Богословски институт који је непосредно пре тога у Паризу основао митрополит Евлогије (Георгијевски). Тамо већ предају његови стари пријатељи - Антон Карташов и Сергеј Безобра-зов, доцнији епископ и преводилац Новог Завета.

У почетку он, наравно, предаје историју западних конфе-сија и латински језик, то је била његова средина. Али се ускоро ослободила катедра за агиологију, тј. проучавање житија све-тих, и Федотов је ушао у за себе нову област која је од тог вре-мена постала историчарев главни позив.

Није било лако маневрисати у емигрантској средини. Овде је било и монархиста и аскетски настројених људи, који су се сумњичаво односили према култури и интелигенцији, и "евро азијаца", који су полагали наде у дијалог са Совјетима. Федотов није пришао ни једној од ових групација. Миран карактер, ум аналитичара, верност принципима културног стваралаштва и демократије нису му дозвољавали да прихвати ни једну од ра-дикалних концепција. Највише се зближио с философом Нико-лајем Берђајевим, публицистом Иљом Фондаминским и мона-хињом Маријом, доцнијом јунакињом Покрета отпора. Уче-ствовао је и у покрету руских хришћанских студената, и у еку-менском раду, али би се, чим би примећивао дух скучености, нетрпељивости, "лова на вештице", одмах повлачио, више во-лећи да остане оно што јесте. Идеју "рестаурације" прихватао је само у једном смислу- као препород духовних вредности.

Године 1931, "Карловчани", црквена групација која се од-војила од Московске патријаршије, су објавили да су Право-славна Црква и самодржавље неодвојиви. "Карловчани" су на-падали како Богословски институт, тако и јерархију у Русији, која је у то време пролазила кроз притисак стаљинистичког уг-њетавања. Федотов није могао да саосећа с "Карловчанима", који су сматрали себе за "национално мислеће", и то не само из моралних разлога: он је јасно схватао да су Руска црква и ота-џбина ушле у нову фазу историје, после које нема враћања уна-зад. Исте 1931. године основао је часопис "Новбш Град" (Нови Град) с широком културно-друштвеном и хришћанско-демо-кратском платформом. Тамо је штампао мноштво сјајних и оз-биљних текстова, посвећених пре свега актуелним питањима светске и руске историје, догађајима и полемикама тог време-на. Око часописа су се груписали људи који су желели да се на-ђу по страни од "десног" и "левог": мати Марија, Берђајев, Фјо-дор Степун, Фондамински, Јуриј Иваск, монах Лав Жиле, Фра-нцуз који је постао православан. Федотов је био штампан и у органу Берђајева, чувеном париском часопису "Пуп" (Пут).

Ипак је своје заветне мисли Федотов најпотпуније исказао у својим историјским радовима.

Још 1928. године објавио је фундаменталну монографију о митрополиту Филипу Московском који је иступао против тира-пије Ивана Грозног и животом платио своју смелост. Истори-чар није случајно изабрао ову тему. С једне стране, Федотов је хтео да покаже неправедност прекора на рачун Руске цркве, коју је, наводно, увек одликовала равнодушност према друштвеном животу, а с друге - да сруши мит о томе како је стара Москов-ска Русија била такорећи узор религиозно-социјалног поретка.

Федотов је био дубоко уверен да исконски духовни идеали православне Русије имају непролазни значај и да су веома ва-жни за савременост. Он је једино хтео да предупреди неоправ-дану носталгију за далеком прошлошћу која је имала како све-тле, тако и мрачне стране.

"Чуваћемо се - писао је - двају грешака: прекомерне идеа-лизације прошлости и њеног приказивања у потпуно негати-вном светлу. У прошлости се, као и у садашњости, одигравала вечита борба добрих и мрачних снага, правде и кривде, али су, као и у садашњости, слабост и малодушност превладавале над добром и злом." [6] Ова је "слабост", по речима Федотова, поста-ла нарочито уочљива у Московској епохи. "Може се рећи - пи-ше он - да примери смелих лекција цркве држави, чести у ра-нофеудалној епохи руске историје, постају ређи у столећу је-динствене московске државе. Цркви је било лако да мирољуби-вости и верности, слову о крсту, учи необуздане, али слабе кне-жеве, мало повезане са земљом и раздиране међусобицама. Али је велики кнез, а доцније цар московски, постао «грозни» го-сподар који није волео «сусрете» и није трпео противљења сво-јој вољи." [7] Тим је пре, по Федотову, значајна и привлачна по-јава св. Филипа Московског који се није побојао да ступи у двобој с тиранином пред којим је дрхтало и старо и младо. По-двиг св. Филипа Федотов разматра на из перспективе патрио-тске делатности Руске цркве. Московски првојерарх старао се о свом отачаству не мање од св. Алексија, духовника кнеза Ди-митрија Донског. Ради се само о различитим аспектима патрио-тизма. Једни су јерарси потпомогли учвршћење великокнежев-ског престола, пред другима се појавио другачији задатак - со-цијално-морални. "Св. Филип је - истиче историчар - положио живот у борби с том истом државом, у личности цара, показав-ши да је и она дужна да се потчини највишем животном наче-лу. У светлости подвига Филиповог ми схватамо да руски све-титељи нису служили московском самодржављу, већ оној све-тлости Христовој која је сијала у царству - и само до онога времена док је та светлост сијала".7 У конфликту митрополита Филипа с Грозним Федотов је видео судар јеванђељског духа с влашћу која је погазила све етичке и правне норме. Историча-рева оцена улоге Грозног као да је предухитрила дискусије о овом цару, повезане са Стаљиновом жељом да га претвори у идеалног монарха.

Федотов је морао да полемише и с онима који су под ути-цајем апокалиптичких догађаја нашег столећа дошли до обе-звређивања културе, историје, стваралаштва. Многима се чини-ло да свет доживљава епоху сумрака, да Запад и Русија, макар и различито, иду ка свом крају. Није било тешко разумети ова-ква расположења, својствена не само руској емиграцији. Уисти-ну, после Првог светског рата отпочело је континуирано руше-ње оних институција и вредности од којих је живео XIX век. Потребна је била изузетна одважност и чврстина, потребна је била чврста вера како би се надвладала саблазан "повлачења у себе", пасивности, удаљавања од стваралачког рада. И Федотов је превладао ову саблазан.

Вредност рада и културе Федотов је оцењивао као израз пајвише човекове природе, његове боголикости. Човек није ма-шина, већ надахнути трудбеник, позван да промени свет. Нат-природни импулс делао је у историји од самог почетка. Он од-ређује разлику између човека и животиње. Он не осветљава са-мо узлете свести, него и свакодневно човеково постојање. Сма-трати културу ђавољим изумом значи одрећи се људског пр-венства. Највише начело испољава се и у Аполону, и у Диони-су, то јест и у просветљеном разуму, и у пламтећој стихији. "Не желећи да уступимо ни демонима аполонског Сократа, ни дио-низијског Есхила - писао је Федотов - ми, хришћани, можемо да дамо истинска имена божанским силама које су, према апо-столу Павлу, делале и у дохришћанској култури. То су имена Логоса и Духа. Једно означава ред, складност, хармонију, друго надахнуће, занос, стваралачки порив. Оба начела неизбежно су присутна у сваком остварењу културе. И занат и послови зе-мљоделца нису могући без извесне стваралачке радости. Нау-чпа спознаја је незамислива без интуиције, без стваралачког созерцања. И песникова и музичарева творевина претпостав-љају напоран рад који надахнуће претаче у строге форме умет-иости. Али начело Духа превладава у уметничком стваралаш-тну, као што начело Логоса превладава у научној спознаји". [8]

Постоји градација у сферама стваралаштва и културе, али оне у целини имају највише порекло. Отуда немогућност да се оне одбацују, да се третирају као нешто прелазно, а то значи непотребно. Федотов је схватао да човекова дела увек могу бити изнета пред суд Вечности. Али есхатологија није за њега била повод за "неделање" које су проповедали кинески тао-исти. Појашњавајући свој став, наводио је епизоду из живота једног западног светитеља. Када се овај, као ученик богосло-вије, играо у дворишту лоптом, питали су га: шта би урадио уколико би сазнао да се ближи крај света? Одговор је био не-очекиван: "Наставио бих да се играм лоптом". Другим речима, ако је игра - зло, треба је одбацити у сваком случају; ако пак није, онда она увек има вредност. Федотов је у наведеној причи опазио својеврсну параболу. Њен је смисао садржан у томе да су рад и стваралаштво важни увек, независно од историјске епохе. У овоме је он следио апостола Павла који је осуђивао оне који су напуштали рад под изговором блиског краја света.

За стогодишњицу рођења Г. П. Федотова амерички руски алманах "ПутЂ" објавио је редакцијски текст о њему (Њујорк, 1986, № 8-9). Текст је назван "СозидателЂ богословш кулЂту-pbi" (Творац богословља културе). И заиста, од руских мисли-лаца, напоредо с Владимиром Соловјовом, Николајем Берђаје-вом и Сергијем Булгаковом, Федотов је највише учинио за ду-боко осмишљавање природе културе. Он њен корен види у ду-ховности, у вери, у интуитивном схватању Реалности. Све што производи култура: религије, уметности, социјалне институције - на овај или онај начин потиче од првобитног источника. Ако су човекова психофизичка својства - дар природе, онда је ње-гова духовност - дар стечен у изванграничним димензијама постојања. Овај дар допушта човеку да пробије затворен круг природног детерминизма и да ствара ново, непостојеће, да иде у сусрет космичком јединству. Ма какве снаге кочиле овај ус-пон, он ће се обављати упркос свему, реализујући тајну сме-штену у нама.

Стваралаштво, по Федотову, има личносни карактер. Али личност није изолована јединица. Она постоји у живим међу-везама с личностима и средином које је окружују. Тако се ства-рају надличносни, али индивидуални облици националних кул-тура. Прихватајући њихову вредност, Федотов је тежио да са-гледа њихове непоновљиве особености. И овај је задатак стајао пред њим пре свега онда када је проучавао изворе руске ду ховне културе, када је тежио да нађе васељенско у руском, и истовремено - национално оваплоћење васељенског у конкре-тној историји Русије. Такав је један од главних циљева његове књиге "Свлтме Древнеи Руси" (Свеци старе Русије) која је иза-шла у Паризу 1931. године и била издата још два пута: у Њу-јорку и у Паризу - а сада се нуди нашим читаоцима. На њено нисање историчара је побудило не само бављење агиологијом у институту, него и тежња да пронађе корен, изворе Свете Русије као особеног, непоновљивог феномена. Он се није случајно ок-ренуо управо древним "Житијима". За Федотова његов рад није био "археологија", истраживање прошлости ради ње саме. Уп-раво се у времену пре Петра Великог формирао, по његовом мишљењу, архетип духовног живота који је постао идеал свих доцнијих поколења. Разуме се, историјат овог идеала није про-текао непомућено. Он је свој пут крчио у сложеним друштве-ним условима. Судбина му је у многоме била трагична. Али је духовно стваралаштво у читавом свету и у свим временима би-ло тежак задатак и увек је наилазило на препреке које је тре-бало савладати.

Књига Федотова о староруским светитељима може се у нонечему сматрати јединственом. Наравно, и пре њега је било написано не мало истраживања и монографија из историје Руске православне цркве и њеним истакнутим делатницима. До-вољно је поменути радове Филарета Гумиљевског, Макарија Булгакова, Јевгенија Голубинског и многих других. Ипак је Федотов први дао целовиту слику историјата руских светаца која се није губила у детаљима и која је широку историософску нерспективу спојила с научном критиком.

Као што је писао историчар књижевности Јуриј Иваск, "Федотов је настојао да у документима, у споменицима, чује гласове историје. При том је, не извитоперујући чињенице и не одабирајући их тенденциозно, истицао у прошлости оно што би могло да буде корисно за садашњост." [9] Пре но што је књига угледала светлост дана, Федотов је спровео темељан рад на изучавању примарних извора и њиховој критичкој анализи. Не-ке своје полазне принципе изнео је годину дана доцније у есеју "Православие и историческал критика" (Православље и исто ријска критика). [10] У њему је иступио како против оних који су сматрали да критика извора атакује на црквену традицију, тако и против оних који су били наклоњени "хиперкритици" и, сли-чно Голубинском, оспоравали веродостојност готово свих дре-вних сведочанстава.

Федотов је показао да вера и критика не само што не сме-тају једна другој, већ да морају међусобно да се допуњују. Вера дотиче она питања која не подлежу суду науке. У овом смислу су традиција, предање ослобођени закључака критике. Међу-тим, критика "ступа на снагу сваки пут кад предање говори о чињеници, о речи или догађају, ограниченом у времену и про-стору. Све што се одиграва у времену и простору, што је до-ступно или је било доступно емпиријском искуству, може да буде не само предмет вере, него и знања. Наука ћути о тајни Тројице или божанском животу Христовом, али она може да пружи исцрпан одговор о оригиналности Константиновог дара (признаваног некада и на Истоку), о припадности дела овом или оном оцу, о историјским условима хајке на хришћанство или делатности васељенских сабора". [11]

Што се пак тиче "хиперкритике", Федотов је истицао да њом, по правилу, не руководе објективна научна схватања, већ одређене идејне претпоставке. Пре свага, такве су скривене побуде историјског скептицизма, спремног да одмах све одба-цује, подвргава сумњи. То, по речима Федотова, пре није чак ни скептицизам, већ "занос сопственим, често новим, фанта-стичним конструкцијама. У датом случају је уместо о критици-зму умесно говорити о својеврсном догматизму, где се не дог-матизују традиције, већ савремене хипотезе." [12]

Историчар је дотакао и питање о чудима, тако често срета-ним како у древним "Житијима", тако и у Библији. Овде је Федотов већ указао на демаркациону линију између вере и на-уке. "Питање о чуду - писао је - питање је религиозног по-ретка. Ни једна наука - најмање историјска - не може да реши питање о натприродном или природном карактеру чињенице. Историчар може једино да констатује чињеницу, која увек до пушта не једно, већ много научних или религиозних објашње-ња. Он има право да остави по страни неку чињеницу само због тога што она излази изван оквира његовог личног или просе-чног животног искуства. Признавање чуда није признавање ле-генде. Легенду не карактерише просто постојање чудесног, не-го свеукупност обележја која указују на њено народно или књи-жевно, надиндивидуално постојање; одсуство чврстих нити ко-је је повезују с датом стварношћу. Чудесно може да буде ствар-но, природно - легендарно. Пример: чуда Христова и Ромулово и Ремово оснивање Рима. Наивност, која верује у легенде, и рационализам, који негира чудо - једнако су туђи православној историјској науци, рекао бих- науци уопште." [13]

Овакав је избалансиран приступ, истовремено критички и повезан с питањима вере, поставио Федотов у основу своје књиге "Свлтне Древнеи Руси".

Разматрајући тему књиге Федотова, Владимир Топоров је исправно запазио да појам светости има свој извор у претхри-шћанској традицији. У словенском паганству овај појам је по-везан с тајанственим вишком животне снаге. [14] Овоме се једино може додати да термини "свети" и "светост" потичу такође из Библије, где указују на тесну повезаност људског, земног с вр-ховном Тајном божанствености. Човек назван "светим", по-свећен Богу, носи на себи печат другог света. У хришћанској свести свеци нису просто "добри", "праведни", "благочестиви" људи, већ они који су били блиски оностраној Реалности. Њима су у свој пуноћи својствене црте конкретног човека, смештеног у одређену епоху. И у исто се време они уздижу изнад ње, указујући пут у будућност.

У својој књизи Федотов открива како се у староруској светости формирао посебан руски религиозни тип. Иако је он генетски повезан с општехришћанским начелима и византиј-ским наслеђем, у њему су се врло рано појавиле индивидуалне црте.

Византија је била прожета "сакралном достојанственош-ћу". Без обзира на огроман утицај монашког аскетизма, она је била погружена у раскошну лепоту црквеног обреда који је од ражавао неизменљиву вечност. Списи древног мистичара, по-знатог под именом Дионисија Ареопагита, умногоме су одре-дили поглед на свет, црквеност и естетику Византије. Етички елемент се, наравно, није негирао, али се почесто повлачио у други план у поређењу с естетиком - тим огледалом "небеске хијерархије".

Другачији је карактер стекла хришћанска духовност у Ру-сији већ у првим деценијама после кнеза Владимира. У лично-сти св. Теодосија Печерског она је, сачувавши аскетску тради-цију Византије, појачала јеванђељски елемент који је нарочито истицао делатну љубав, служење људима, милосрђе.

Ову прву етапу у историји староруске светости у епохи та-тарског ига смењује нова - мистичка. Њу оличава св. Сергије Радоњешки. Федотов га сматра првим руским мистичарем. Он не налази директна сведочанства о вези оснивача Лавре Св. Тројице с атоском школом исихазма, али утврђује њихову дубоку блискост. У исихазму је била развијена пракса духовног самоудубљивања, молитве, преображења личности кроз њено присно сједињење с Богом.

У трећем, московском периоду, две прве тенденције долазе у сукоб. То се десило услед тога што су присталице социјалне активности Цркве, јосифљани, почели да се ослањају на по-дршку моћне државне власти која је ојачала после збацивања татарског ига. Носиоци аскетског идеала, св. Нил Сорски и "не-стјажатељи" [15] , нису негирали улогу социјалног служења, али су се плашили претварања Цркве у богату и репресивну инсти-туцију и зато су иступали против манастирског земљопосед-ништва и против погубљења јеретика. У овом су конфликту споља победили јосифљани, али је њихова победа довела до дубоке и дуготрајне кризе која је проузроковала појаву старо-обредништва и раскол. А затим је наступио други раскол, који је потресао читаву руску културу - раскол повезан с Петровим реформама.

Овај ланац догађаја Федотов је дефинисао као "трагедију староруске светости". Али је исто тако истакао да, без обзира на сва кризе, првобитни идеал, који је хармонично спајао слу-жење друштву с духовним самоудубљивањем,- није био униш-тен. У истом том XVIII веку, када је Црква била веома потчи-њена суровом синодалном поретку, неочекивано је васкрсаодух древних подвижника. "Испод темеља су - пише Федотов -тскле благодатне реке. И управо је век Империје, толико, како се чинило, непогодан за оживљавање руске религиозности, донео нрепород мистичке светости. На самом прагу нове епохе Пајси-јс Величковски, ученик православног Истока, налази дела Нила Сорског и завештава их Оптиној Пустињи. Још светитељ Тихон Задонски, ученик латинске школе, чува у својој кроткој појави породичне црте Сергијева дома. Од XIX века у Русији се пале две духовне ватре чији пламен загрева залеђени руски живот: Оптина Пустиња и Саров. И анђеоска Серафимова појава, и оп-тински старци, васкрсавају класични век руске светости. Заје-дно с њима долази време рехабилитације св. Нила кога је Мо-сква заборавила чак и да канонизује, али који је у XIX веку, будући већ црквено поштован, за све нас постао тумач најдуб-љег и најпрекраснијег правца староруског подвижништва". [16]

Када је Федотов писао ове редове прошло је свега три годи-пе од смрти последњег од стараца Оптине Пустиње. Тако је свет-лост хришћанског идеала, формираног у старој Русији, доспела и до нашег немирног столећа. Овај је идеал био укорењен у Јеван-ђељу. Христос најважнијима проглашава две заповести: љубав према Богу и љубав према човеку. Ту је - темељ подвига Теодо-сија Печерског који је спајао молитву с активним служењем љу-дима. Од њега почиње историја духовности Руске Православне Цркве. И ова историја траје и данас. Она је исто толико драмати-чиа као и у средњем веку, али они који верују у животност ве-чних вредности и идеала могу да се сложе са Федотовом да су oi ш потребни и данас - како нашој земљи, тако и читавом свету.

Федотов је и даље предавао у институту. Писао је мно-гобројне текстове и есеје. Објавио је књиге "И естБ и будет" (И јесте u биће) (1932), "СоциалЂное значение христианства" (С-цијално значење хришћанства) (1933), "Стихи духовнБхе" (Ду-ховни стихови) (1935). Али је радити било све теже. Политичка и друштвена атмосфера постајала је напета и мрачна. Долазак Хитлера, Мусолинија и Франка на власт су по ко зна који пут расцепили емиграцију. Многи изгнаници су у тоталитарним иођама видели малтене "спасиоце Русије". Демократа Федотов иије, разуме се, могао да заузме такав став. Све више је осећао отуђење од "национално мислећих" који су против "царства бољшевика" били спремни да позову интервенционисте, ма ко они били. Када је Федотов 1936. године јавно изрекао како му је Долорес Ибарури, уз сву његову несагласност с њеним по-гледима, ближа но генералисимус Франко, на историчара се просула киша инсинуација. Чак му је митрополит Евлогије, чо-век широких погледа, који га је уважавао, исказао своје неодо-бравање. Од тога момента сваки његов политички исказ дожив-љава нападе. Последња кап био је новогодишњи текст 1939. године у коме је Федотов одобравао антихитлеровску политику Совјетског Савеза. Сада је већ читава корпорација предавача Богословског института под притиском "десничара" осудила Федотова. Овај чин изазвао је негодовање "витеза слободе" Ни-колаја Берђајева. Он је на њега реаговао текстом "Сушествует ли в православии свобода ммсли и совести?" (Jlocmoju ли у православљу слобода мисли и савести?), који се појавио мало пре Другог светског рата. "Испоставља се - писао је Берђајев -да је заштита хришћанске демократије и слобода човека недо-пустива за професора Богословског института. Православни професор мора да штити Франка који је своју отаџбину издао странцима и угушио свој народ у крви. Савршено је јасно даје осуда Федотова од стране професуре Богословског института била управо политички чин који дубоко компромитује ову уста-нову." [17] Штитећи Федотова, Берђајев је штитио духовну слобо-ду, моралне идеале руске интелигенције, универзализам Јеван-ђеља против ускости и псеудотрадиционализма. По његовим речима, "када говоре да православац мора да буде «национално мислећи» и да не мора да буде «интелектуалац», онда увек же-ле да сачувају старо паганство које је ушло у православље, с којим се оно сродило и неће да се очисти. Људи овакве форма-ције могу бити врло «православни», али су они врло мало хри-шћани. Они чак сматрају Јеванђеље баптистичком књигом. Они не воле хришћанство и сматрају га опасним за своје инстинкте и емоције. Свакидашње православље и јесте паганство унутар хришћанства." [18] Ови су редови звучали нарочито одважно у ве-зи с растућом тенденцијом да се хришћанство разматра једино као део националног наслеђа, независно од саме суштине Је-ванђеља. Управо се у таквом духу исказао у Француској Шарл Морас, творац покрета "Аксен Франсе", коме се доцније су  дило за сарадњу с нацистима. Федотов је увек истицао да, као културни феномен, хришћанство стоји у истом реду с паган-сгвом. Његова је јединственост - у Христу и у Јеванђељу. И управо се у овом кључу мора оцењивати свака цивилизација за-снована на хришћанству, међу њима и руска.

Ипак није било услова за миран дијалог. На аргументе се одговарало хајком. Само су се студенти заузели за свог професора који се тада налазио у Лондону и послали су му писмо с из-разима подршке. Али је у том тренутку букнуо рат и прекинуо све спорове. Покушавајући да стигне у Аркашон код Берђајева и Фондаминског, Федотов се нашао на острву Олерон заједно с Вадимом Андрејевим, сином познатог писца. Као обично, од не-неселих га је мисли спасавао рад. Остварујући своје давнашње спове, почео је да преводи библијске псалме на руски језик.

Несумњиво је да би Федотов поделио судбину својих при-јатеља - матере Марије и Фондаминског, који су настрадали у исмачким логорима. Али га је спасло то што је Амерички је-ирејски комитет унео његово име у спискове лица које су Сједињене Државе биле спремне да приме као избеглице. Митрополит Евлогије, који се дотле већ био помирио с Федотовом, дао му је благослов за одлазак. Уз велике тешкоће, непрекидно ризикујући живот, Федотов је с најближима некако стигао до Њујорка. Било је то 12. септембра 1941. године. Тако је отпочела последња, америчка, деценија његовог живота и рада. Прво је предавао у богословској школи при Јелском универзи-тету, а затим је постао професор Православне богословије Св. Владимира. Најзначајније дело Федотова у овом периоду постала је књига "Руска религиозна мисао", штампана на енгле-ском језику. Она још чека своје руске издаваче, иако се не зна да ли је сачуван њен оригинал.

У послератним годинама Федотов је могао да види како се оетварују његове политичке прогнозе. Победа над нацизмом иијс његовој главној победници донела унутрашњу слободу. (Стаљинова аутократија је, присвојивши себи главне плодове ппродног подвига, ишла, чинило се, ка зениту. Федотов је не је-диом био у прилици да чује како је све то фатум Русије, како је оиа знала само за тиране и робове и како је стаљинизам зато исизбежан. Међутим, Федотов није волео политичке митове, мшсар и веродостојне. Није пристајао да се помири с мишљу ка-ко је тобож руска историја програмирала Стаљина, како се у пспоиама руске културе може наћи само деспотизам и потчињавање. И његова позиција, као и увек, није била просто емо-ционална, већ је почивала на озбиљном историјском темељу. Кратко време пре смрти, 1950. године, штампао је у њујоршком часопису "Народнал правда" (Иародна истина) (№ 11-12) текст "Республика Свлтои Софии" (Република Свете Софије). Он је био посвећен демократској традицији Новгородске републике. Федотов је открио изузетну оригиналност културе Новгорода не само у сфери иконописа и градитељства, него и у социјално-политичкој области. Уз све своје средњовековне недостатке већнички поредак је био у потпуности реално "народоуправља-ње" које је подсећало на демократију старе Атине. "Веће је би-рало целокупну своју владу, не искључујући ни архиепископа, контролисало је и судило јој." [19] У Новгороду је постојала ин-ституција "већа" које је колективно решавало све најважније државне послове. Симболи ове новгородске демократије били су храм Свете Софије и икона Богородице "Знамење". Предање не повезује случајно историју ове иконе с борбом Новгородаца за своју слободу. И није случајно што се Грозни тако немилице обрачунао с Новгородом. Његов се гнев обрушио чак и на чу-вено већничко звоно - амблем старинског народоуправљања. "Историја је - закључује Федотов - досудила победу другој традицији у руској цркви и држави. Москва је истовремено по-стала и наследница Византије и Златне Хорде, а самодржавље царева - не само политичка чињеница, него и религиозна док-трина, за многе готово догмат. Али када је историја завршила с овом чињеницом, време је да се сетимо постојања друге крупне чињенице и друге доктрине у том истом руском православљу. У тој традицији могу своје надахнуће да пронађу православне присталице демократске Русије." [20] Федотов иступа против по-литичке превласти Цркве, теократије. "Свакатеократија- пише он - скрива у себи опасност насиља над савешћу мањине. Од-војено, мада и пријатељско постојање цркве и државе, јесте нај-боље решење за данашње време. Али, осврћући се на прош-лост, не можемо а да не признамо да је у оквиру источно-пра-вославног света Новгород пронашао најбоље разрешење вечито забрињавајућег питања о односима између државе и цркве." [21]

Овај је текст постао нека врста духовног завештања Геор-гија Петровича Федотова. Умро је 1. септембра 1951. године. Тешко да је ико могао тада да претпостави како није далек дан краја стаљинизма. Али је Федотов веровао у осмишљеност историјског процеса. Веровао је у победу човечности, духа и сло-боде. Веровао је да никакве мрачне силе не могу да зауставе бујицу која нам тече из раног хришћанства и која је примила п.егове идеале Свете Русије.

---