Извор: http://incommunion.org/articles/previous-issues/no-just-war-in-the-fathers
Основно издање „Америчког Православља” је имало чланак Лоренса Узела који је говорио од одговору Националног Савета Цркава на Персијски Рат. Радило се заправо о ставу Православних Цркава
Циљ је био двострук: он је заступао став о томе како Православље подржава извесну теорију праведног рата, али је сматрао да је већина Америчких Православаца одговорило на овај рат тиме што су подлегли осуђењу Америчке спољне политике и осуди рата.
След аргумената је сугерисао осуду, па су неки сматрали да су самим тим гласноговорници били недоследни Православној традицији и ставовима о учествовању у рату који из те традиције произилазе..
Иако постоје многи значајни ставови у том чланку, ја бих желео да детаљније размотрим импликације теорије праведног рата које заступа Православље. .
Православље има јако дугу традицију суочавања са ратом и ратним ситуацијама. Као што је Узел потпуно оправдано тврдио “ Ниједан прави Менонит не може ни на који начин да буде војник, као што ниједан прави муслиман не може да буде пацифиста. С друге стране, Православна традиција је много комплекснија. Она глорификује не само владаре који су радије одступали од живота него се одлучивали да се супротставе злу, већ и ратнике који су молили Бога да им помогне да у рату победе своје противнике.
Моја размишљања у вези овог проблема су се доста променила током година, тако да сам дошао до нечега што бих с пуним правом могао да назовем етичким откровењем. Прву прилику да говорим јавно о овом питању сам имао пред “Православном заједницом мира” а тема је био рат у Вијетнаму. Ако се добро сећам говора који сам држао том приликом је да је одјекивао претпоставком да Православље прихвата теорију праведног рата. Говорио сам на основу свог доброг познавање православних етичких приручника које сам добро проучавао на Атинском Факултету за Теологију. Емпирија је нудила потврде о хвали приликом победа у рату, а у исти мах се глорификовао и мир. Па шта је то заправо, ако не нека врста теорије праведног рата? Тако сам ја одбацио пацифизам православног усмерења.
Следећи пут сам о овој теми говорио приликом позива некога са супротне стране. Истраживања која сам обавио за ову презентацију су изазвале неке сумње око мог некритичког прихватања теорије праведног рата у Православљу. Најупечатљивији тренутак је канонско изузимање свештенства од сваке војне активности, упркос томе што је то у потпуности дозвољено лаицима. Што сам више проучавао поједине текстове, то је постајало јасније да је Црква гајила идеал за своје свештенство који никако није био применљив на лаике. То сам назвао “ стратификацијом пацифизма” у Цркви. Свештенство и црквена јерархија је требало да делују као пацифисти, а чак им је било и забрањено да улазе у војне кампове. Нека од мојих размишљања на ову тему су касније објављена.
Даљи кораци у мојој интелектуалној одисеји су дошли на позив Католичког Универзитета у Вашингтону, јер сам позван да дам допринос књизи Изазов Миру. Тај документ је заправо био покушај примене теорије праведног рата примењене на ситуације као што је то на пример пролиферација нуклеарног оружја.
Пошто сам истраживао Православну традицију која се односила на рат, приметио сам да то нема никакве везе са теоријом праведног рата која је позната на западу. Запад је, почев од Светог Аугустина, развио етичке принципе које се тичу права на рат ( иус ад беллум) и понашању у току рата ( иус ин белло). То нисам могао да пронађем код грчких отаца или у канонима Православне Цркве.
У том поглављу које је објављено 1986 сам се оријентисао на патристичке изворе, приручнике везане за рат из Византије, и савремене православне ставове о рату. Нашао сам да постоји невероватна консистентност у негативној моралној оцени рата са тврдњом да рат мора апсолутно да буде неопходан у одређеним ситуацијама да би се заштитили невини и да би се већа зла предупредила.У овом начину размишљања, рат може бити неизбежна алтернатива, али ипак по својој суштини остаје зло. У овој традицији мишљења у потпуности изостаје помињање оправданог рата, а готово никако се не појављује добар рат. Такође се не оправдавају ни крсташки раови и у овој традицији постоји само могућност нужног зла, уз сву непрецизност која прати овакве категоризације.
Ипак, делује као да у целој причи нешто недостаје. Једна конференција у Женеви ми је коначно открила шта је то заправо недостајало.. Тема је била Православна брига за мир. Чланак за чланком је показивао да је мир у својим многим димензијама био кључна тема за црквене, патристилке и каноничке димензије Православља. Ја сам добио тему која се односила на мир у делима светих отаца. Најзад сам нашао православни мотив да говорим о рату.
Студија је документовала залагање за мир од стране Цркве у низу теолошких и социјалних проблема. Постојала су различита размишљања о ушествовању у рату и онога што је садржавано у Литургији и свестеницким стандардима. Моје истраживање је показало дивергентне одговоре Истока и Запада по питању рата.
У светлу патристичких доказа мој закључак је: Исток уопште није изналазио услове за улазак у рат и самим тим није ни развијао теорију праведног рата у правом смислу речи. За разлику од Запада , Исток је рат сматрао нужним злом. Идеал мира је био нормативан и никакве теоријске елаборације нису никако могле да доведу до тога да се рат сматра позитивним. Укратко речено, никако се не може тврдити да је Православље развијало теорију праведног рата.
