У уводним размишљањима ове главе рекли смо да морално усавршавање живота може бити двоструко: оно је или суштинско морално усавршавање у смислу увођења добра у људске душе, њиховог моралног васпитавања, или, пак, усавр-шавање система живота, норми и институција које у њему Делују. Човек је у свакој тежњи ка одређеном циљу склон да при-бегне пре свега најједноставнијим, лако доступним средстви-ма, која делују споља, и да по могућности избегне тежа, мање доступна средства, која делују невидљиво и из дубине. Он је исто тако склон да преувеличава значај првих и омаловажава значај последњих. Једино га животно искуство постепено учи да су истински ефективна обично она средства која су теже до-ступна и делују изнутра. Вера да се живот најједноставније и најлакше усавршава побољшавањем његовог спољашњег си-стема и организације извире директно из те опште склоности људског мишљења.
И поред свега тога, ова предрасуда се нарочито прошири-ла и оснажила последњих векова управо зато што је повезана с основном заблудом, можемо рећи основном јереси нашег времена, по којој људска природа сама по себи никад не захтева никаква побољшавања зато што је човек у суштини разуман и добар. Зло у животу, по том мишљењу, може да произилази само из једног извора - из неправилног система, неправилне организације људског живота (мада ту остаје нејасно како је тај савршени човек могао све до сада да има тако несавршен, рђав и несврсисходан систем живота). Савремени човек, барем од друге половине XVIII века, чврсто верује да се усавршава-ње живота једноставно подудара с усавршавањем његовог по-литичког и социјалног система, са социјално-политичким ре-формама. Задатак унутрашњег моралног и духовног исправља-ња и поправљања људи, напротив, у поређењу с овим потиску-је се у задњи план, сматра се у најмању руку другостепеним, мање суштинским, и у њега се не полажу велике наде у делу општег побољшавања живота.
Непристрасно сагледавање живота, као и пажљив однос према значају унутрашњих сила које делују у њему, тачније према духовном начелу људског бића, лако открива повр-шност и лажност таквог преовлађујућег мишљења. Тим више оно противречи самој суштини хришћанског моралног става. Већ смо дотицали ову тему кад смо разматрали суштину "при-родног права" као неизбежно несавршеног израза хришћанске истине и смисла хришћанског реализма (глава V, део 5). Сада морамо темељно размотрити однос између та два вида усавр-шавања.
Већ смо рекли да хришћанска морална активност по сво-јој основној непроменљивој суштини представља изливање благодатне силе љубави у свет, тј. уношење добра у људске душе и, самим тим, у непосредне личне односе међу људима. Мада хришћанска морална свест при томе, како смо видели, уопште не поставља себи задатак да поправи опште стање жи-вота јер се задовољава конкретном помоћи конкретним људи-ма у њиховим свакодневним духовним и материјалним потре-бама, с тим ставом је повезана свест да управо таква активност љубави јесте главни, основни, свеодређујући пут ка општем усавршавању живота. У вези с оним што смо рекли раније (глава V, део 5), морамо нагласити да рана хришћанска Црква уопште није постављала питање промене општег система и у њему важећих правних норми и институција, него је, напро-тив, учила људе да их смирено подносе такве какви јесу, укљу-чујући чак и такву у суштини противхришћанску институцију као што је ропство. Она је учила да људи у сваки систем живо-та, у све односе међу људима уносе дух љубави, братског од-носа према ближњима, пажљивости према њиховим невоља-ма, уважавања достојанства сваке личности као лика Божијег, као драгоценог сачлана једног благодатног организма Цркве Христове (класичне потврде оваквог мишљења налазимо у ГТосланицама св. апостола Павла - IKop 7, 20-24; Еф. 6, 1-9; Кол 3, 12-25 и 4, 1; 1Тим. 6, 1-2 и у Посланици Филимону). Управо на том путу ропство је најпре ослабило, а онда посте-пено само по себи одумирало много пре законског укидања институције ропства.
Пре објашњења целокупног значаја тог пута унутрашњег моралног усавршавања живота, размотрићемо други пут - уса-вршавање општих система живота, и дати његову моралну оцену. Из раније и у другом контексту објашњеног општег мо-ралног принципа, по коме је сваки човек због свејединства ду-ховно-моралног живота одговоран за судбину свих људи, за све зло које влада у свету, и обавезан да се активно бори про-тив зла и уводи добро, ипак следи да хришћанска свест, као таква, тј. у својој колективности, другим речима хришћанска Црква, хришћански свет, (chretiente), схваћен као јединство, и то јединство које обухвата целокупни историјски развој, има као свој изведени задатак и обавезу да ради на стваралачкој христијанизацији општих услова живота света, тј. њиховог ре-формисања у смислу њиховог максималног привођења хри-шћанској правди и истини - краће речено, хришћанска свест мора да води хришћанску политику. Ако је рана хришћанска Црква потпуно игнорисала или чак одбацивала тај задатак, он-да ми морамо имати довољно духовне слободе и схватити да су тада за то постојали посебни разлози, да су они касније из-губили свој значај и да зато она, и поред све њој својствене и уопште узорне пуноће и интензивности хришћанске свести, у том погледу данас нема значај апсолутног обрасца. Наиме, то је произашло делимично из њеног положаја као ништавне и прогањане мањине у тадашњем друштву, због чега је она била потпуно заузета свакидашњим чувањем њој повереног духов-ног блага од непријатељских сила света, а делимично из вере у скори крај света пред којим сваки покушај побољшавања зе-маљског система живота постаје небитан. У другим условима, на пример, у епохи пропасти античког света и најезде варвара, иста та Црква предводила је посао уређивања, оздрављења и усавршавања света. Данас живимо у епохи која је аналогна епохи пропасти античког света, и зато је потпуно природно што се хришћанска свест поново налази пред задатком морал-ног препорода и усавршавања општег система човековог зе-маљског живота.
Раније смо, додуше у другом контексту, одбацили оно ду-ховним провинцијализмом и духовном приземношћу изопаче-но учење по коме се друштвено-државни живот или сви систе-ми човековог земаљског живота уопште искључују из хри-шћанске свести - из бриге о морално-праведном животу. Тамо смо указивали да се не може повући строга, јасна граница из-међу такозваног "личног" или "приватног" живота и друштве-ног живота, и да друштво или државу, као и сваки људски ко-лектив, одговорна морална свест види као велику људску по-родицу, за чији смо живот и стање исто тако одговорни као и за живот и стање наше мале породице у прецизном, уском смислу тог појма. Због размишљања која смо овде изнели тај међусобни однос можемо прецизније разјаснити са још једне стране, чиме се и одређује пут за разумевање односа између два посматрана вида моралног усавршавања живота.
Разлика између њих је последица, како смо видели, разли-ке између сфере унутрашњег стања душе и из ње произашлих личних односа међу људима у свој њиховој конкретности, и сфере општег система који нормира живот, његових општих спољашњих услова. Ову мисао морамо допунити објашњењем оне друге корелативне стране ствари. Те две области су ипак међусобно изнутра повезане. Повезује их онај слој људског живота који можемо означити као област обичаја, свакоднев-ног начина живота, моралних навика. Тако, на пример, сферу човековог личног еротског живота, личног моралног нивоа његовог понашања у тој области, и сферу општег законодав-ства или важећег поретка који нормира односе међу половима, повезује сфера обичаја, моралних навика, владајућих морал-них схватања и вредновања еротског живота. Човеков лични однос према материјалним потребама ближњих, интензитет његове пажње према тим потребама, степен самопрегора и де-лотворног доброчинства, с једне стране, и социјално законо-давство које принудно одређује односе између сиромашних и богатих, с друге, повезује сфера, на пример, обичаја госто-примства, општеприхваћених правила или навика доброчин-ства, општих и у датом народу преовлађујућих обичаја гостољубивости, љубазности, милосрђа или, напротив, хладноће, затворености, равнодушности и томе слично. Ове две помену-те области повезују сви они добровољни колективни, самим тим и организовани напори разних добротворних (у најопшти-јем смислу речи, који укључује најразличитије побољшавање социјалних услова живота) црквених и световних организаци-ја, напори који су усмерени на пружање помоћи сиромашнима. Помоћу те међусфере општи правни систем, односно законо-давство, нормирајући целокупни људски живот у заједници, на крају крајева и сам постаје израз и продукт личног духовног живота чланова друштва, одраз степена њихове моралне савр-шености или несавршености.
С друге стране, овде је могућ и повратни утицај: општи правни систем, успостављен кроз законодавну скупштину или кроз политичке реформе, може васпитно да делује на људе та-ко што ће их учити вишим и строжим моралним схватањима, строжем моралном понашању; и обрнуто, правни систем може да смањује морални ниво људи и да их квари (присетимо се у том смислу утицаја правних норми заснованих на идејама ре-лигиозне нетрпељивости, класне борбе или расне мржње).
То је оно што одређује смисао и природу моралног усавр-шавања општег система људског живота. То усавршавање у суштини је колективно самоваспитавање човечанства, резул-тат колективних напора на "христијанизацији" живота, тј. на приближавању општег система и услова људског живота запо-вестима хришћанске правде, и оно је увек сразмерно снази уложених напора. При томе, упркос честим тенденцијама сва-којаког политичког фанатизма, једностраног политицизма уоп-ште и свих њихових илузија, пут који доводи до максимално ефективних и солидних резултата је пут изнутра према вани, од личног живота према друштвеном, другим речима, пут уса-вршавања општих односа кроз морално васпитавање лично-сти. То је основни, царски пут истински хришћанског усавр-шавања живота на коме се кроз проповед љубави, милосрђа, поштовања човека, обуздавања тамних, користољубивих, хао-тичних жеља, кроз одговарајуће васпитање, кроз педагошку и мисионарску активност постављају чврсти темељи бољег, пра-веднијег, љубављу и уважавањем човека још више прожетог система људског живота. Тако је створено оно што с пуним правом зовемо хришћанском културом Европе. Тако је, на пример, институција ропства, како смо раније рекли, сама по себи постепено одумирала много пре него што је законски укинута, тако су се у животу веома примитивних и у хришћан-ство тек преведених европских племена учврстиле основе ме-ђународног права, тако су људи поштовали заклетвом потвр-ђене договоре, тако је све оно што данас многи сматрају наив-ном и смешном илузијом постојало као поуздана реалност.
Тако нам постаје јасан један више него суштински однос који политички реформатори стално, уз то и на велику штету по људски живот, заборављају. Горе поменута незаобилазна обавеза реформатора друштва да "технику" спровођења ре-форми прилагоде људској природи, имајош једну дубљу стра-ну. Друштвене реформе су плодоносне и воде добру једино он-да и онолико кад и колико су прилагођене датом моралном нивоу људи на које се односе. Тако, на пример, степен рела-тивне строгости или благости кривичних казни, обим слободе и самоуправе дате грађанима као појединцима, групама или заједницама, степен слободе штампе и томе слично, морају би-ти потпуно прилагођени моралном стању људи на које се од-носе. Сваком педагогу је потпуно јасно да је начин педаго-шког рада с децом, с ученицима млађег узраста, другачији од начина рада с омладином, с ученицима старијег узраста, или са студентима - јасно је да би, на пример, слобода избора предмета изучавања, која је на факултету сасвим природна, била погубна у основној школи. Људи, нажалост, стално забо-рављају да исто ово важи и за друштвени живот уопште. Ре-зултат и најбољих идеја социјалних и политичких реформи може бити раван нули, може чак, што је још горе, бити и погу-бан, ако те идеје немају упориште у одређеном и њима одгова-рајућем људском материјалу. Спенсер је једном приликом с правом приметио: "Још није пронађена политичка алхемија која би омогућила да се од обичних цигли сагради златна згра-да".
Сад можемо формулисати уопштену поставку: гледано из угла дуготрајног и стабилног живота, ниво друштвеног систе-ма функционално зависи од моралног нивоа људи који чине тај систем. Неспорно је да спољашње законодавне реформе, са своје стране, како малочас рекосмо, могу да утичу на морално (као и на интелектуално) васпитање људи. Зато не смемо сме-тати с ума да такве реформе имају стабилне и плодоносне ефекте једино онда кад саме стварају услове који потпомажу повећање нивоа људске природе, поправљање моралних навика и схватања. Таква је у друштвеном животу, на пример, уло-га закона о школи, о ваншколском васпитавању омладине, за-кона који се односе на породицу, такве су мере усмерене на за-штиту мајке и детета, мере за стварање хуманих услова рада и томе слично. У тим случајевима усавршавање, полазећи изва-на, из спољашњег слоја живота, из области његовог споља-шњег нормирања, не настоји да просто механички-принудно регулише живот и тако га учини бољим, већ да, васпитно делу-јући на вољу, на дубински духовни корен бића, усавршава услове живота помоћу сила које израстају из тог корена. У по-ређењу са законодавним реформама таквог типа, спољашње законодавно нормирање односа међу људима, које настоји да директно споља побољша услове живота, има по општем пра-вилу само смисао горе објашњеног побољшавања технике и организације друштвеног живота, тј. његове спољашње за-штите од зла, а никако не значај његовог суштинског морал-ног усавршавања. Разлика је овде слична разлици која постоји између полицајаца и кривичних мера које живот штите од зло-дела, и васпитних мера које изнутра обуздавају и надјачавају злочиначку вољу тако што поправљају оно морално и људско у човеку.
Никад не треба заборављати да су непосредне законске мере против било ког зла, на пример, против порока (пијан-ства, разврата, хазардних игара) или против испољавања суро-вости, егоизма, експлоатације, неправедности, по основном начину деловања - забране, односно, на крају крајева, принуде. То су увек мере које извана обуздавају људску вољу било тиме што јој преграђују пут за деловање на живот, било тиме што је насилно приморавају на одређени начин понашања. Исмејава-јући либералну социјално-економску политику, Ласал је јед-ном приликом рекао да она своди државу на улогу "ноћног стражара". Та критика је била потпуно оправдана, пошто др-жава, осим обавезе да штити безбедност грађана, има и обаве-зу да позитивно доприноси њиховом благостању, здрављу, васпитању и образовању и остало. Али ако је држава нешто друго, нешто што није "ноћни стражар", онда не смемо, с дру-ге стране, испуштати из вида да све принудне државне норме, на крају крајева, извршава полиција, и да зато држава, која у интересу друштвеног добра покушава да изнормира цео људ-ски живот и управља животима свих (као, на пример, соција-листичка држава) постаје апсолутно полицијска држава. Делатност полиције по самој суштини ствари своди се на функ-цију принуде; задатак полиције, како то код Глеба Успенског оштроумно каже један сељак, састоји се у томе да "доводи и не пушта". Тиме она злу вољу или побуде штетне по друштво не уклања, не искорењује у суштини, него их само сузбија у њиховом испољавању, као да их утерује унутра. Таква прину-да има одређене иманентне границе своје ефективности; те крајње границе самим тим су и границе сваког аутоматског државно-правног усавршавања живота. Принуда је неопход-на за обуздавање грешне људске воље, за заштиту живота од штетних последица такве воље. Међутим, настојање да се це-локупни живот усмерава помоћу принуде доводи најпре до ропства, а онда и до неизбежне побуне злих сила које изналазе увек нове, неочекиване начине испољавања. Можемо рећи и више: чак и чисто морална принуда, дакле она која не апелује на физичку силу извршилаца власти - тамо где она делује на вољу просто извана, као притисак јавног мњења - може бити доживљена као неподношљива тиранија и, у суштини, и бити тиранија; њен резултат често је или унутрашње тровање мо-ралног живота лажима и фарисејским лицемерјем, или пак ре-акција у облику експлозије моралног разврата.
Ова размишљања чине суштину хришћанског односа пре-ма плановима реформисања друштва законским мерама, др-жавним нормама и контролом, нарочито хришћанског односа према законској реформи социјалних односа, том данас најак-туелнијем друштвеном питању. Хришћанин у принципу има обавезу да одобри законске мере које у интересу разумног и праведног уређења људског живота ограничавају људски егои-зам и произвољност или су директно усмерене против хаоса изазваног неометаним деловањем стихијских људских жеља, али је, у исти мах, свестан да и благотворно деловање свих ме-ра које обуздавају вољу само споља има своје границе, да разу-ман и праведан поредак нужно захтева постављање дубљих те-меља. Хришћанин може и мора да подржава, на пример, др-жавну контролу над економијом, наравно само тамо где та контрола заиста штити социјални живот од хаоса и неправед-ности, али ће у исти мах бити против покушаја да држава управља целокупном економијом, тј. биће против плана да др-жава својом силом и принудом примора људе да поступају ра-зумно и алтруистички. Том плану хришћанин ће супротстави-ти задатак индивидуалног и колективног васпитавања људске воље у смеру њеног моралног усавршавања. Ако је, пак, реч о законодавним реформама, он ће, признајући неопходност из-весног минимума социјалне сигурности, оличеног у аутомати-зму закона, истрајавати на реформама које саме (како смо већ рекли) могу васпитно деловати на људску вољу. Краће речено, свестан своје хришћанске одговорности и за колективне, орга-низоване, принудне мере, предузете због бриге за судбину сво-јих ближњих, он ће у исти мах одбацивати сваки политички и социјални фанатизам, сваку веру да се пуноћа добра у људ-ским односима може и, што је још горе, и треба остварити ме-ханичким мерама. Тој вери он ће супротстављати Христове ре-чи: "Царство моје није од овога света". "Царство моје није од овога света" не значи да оно није намењено свету; напротив, силе Царства које "није од овога света" морају све дубље да продиру у свет и да га исцељују. То значи да је истинско, су-штинско усавршавање света оствариво једино уз помоћ тих надсветских сила, тј. да иде из духовне дубине у којој је човек укорењен у Царству Божијем. Сваком политичком и социјал-ном фанатизму хришћанин ће зато супротстављати основни пут христијанизације живота — пут изнутра према вани.
Тај пут, који из дубинског слоја моралног живота лично-сти - а кроз слој личних односа човека према човеку у његовој конкретности и, даље, кроз слој колективних навика и напора на помоћи ближњима - води према спољашњим условима и системима друштвеног живота, није ништа друго до пут који из духовне дубине - где људска душа може директно да прима благодатне, спасоносне силе, да живи у Богу и буде саучесник "Царства Божијег" - води према несавршености "света", пре-ма царству "закона", суштински далеког од пуноће и савршен-ства хришћанске правде. Сваки корак на том путу који води из дубине према површини, од непоновљиво-индивидуалног, личног, према оном општем које важи за све, од слободе пре-ма принуди, у исти мах нас одводи од пуноће благодатног жи-вота, од истинске суштине конкретне хришћанске правде и све више приближава несавршеном царству безличног "закона" (упореди с оним што смо рекли у глави V, у делу 5). Понавља-јући и допуњујући оно што смо тамо рекли, посебно о појму "природног права", сада можемо рећи следеће: ако под "хри-шћанским животом", у апсолутном смислу тог појма, разуме-мо истински спашени и благодатним силама иманентно про-жети живот, онда је појам "хришћански систем живота" суштински немогућ, contradictio in adjecto. У том смислу нема и не може бити ни "хришћанске државе", ни "хришћанског дру-штвеног поретка", ни "хришћанске економије", чак ни "хри-шћанске породице", а све из једноставног разлога што у "Цар-ству Божијем", у надсветском слоју спасеног, облагодаћеног живота, нема ни државе, ни друштвених односа, ни економије, чак ни породице - тамо, по речи Христовој, постоји живот сличан животу анђела на небесима. Међутим, у исти мах, у ре-лативном смислу - у смислу поретка који се у условима људ-ске несавршене земаљске природе у највећој могућој мери приближио идеалу хришћанске правде, заповести поштовања личности сваког човека и делотворне љубави према ближњи-ма — могући су и "хришћанска држава", и "хришћанско дру-штвено-економско уређење", и "хришћански однос према сво-јини", и, тим више, "хришћанска породица". Овде су, при све-му томе, могући и небројиво многолики степени и стално -мада на свој крајњи циљ никад не доспело - приближавање циљу "христијанизације живота".
Враћамо се полазном ставу нашег разматрања по овом питању. Морално усавршавање света у смислу вођења хри-шћанске политике, тог настојања да се христијанизују општи услови и сам систем живота, само је начин на који благодатне силе љубави продиру у целокупну структуру људског живота кроз људску активност. За разлику од техничко-организацио-ног усавршавања, то је богочовечански, а не чисто људски процес. Корен делотворне силе лежи, при томе, у оној дубини људске душе где се оно чисто природно људско додирује са благодатним божанским силама, где слобода није остварење оног што је човек наумио, није људска својевоља, него човеко-во послушно усвајање највише благодатне реалности. Што смо ближе том корену, тим јаче и очигледније делује та најви-ша, надљудска сила; што смо даље од њега, тим смо ближе по-вршинском слоју чисто земаљског, световног живота, тим ве-ћу улогу игра чисто људска примена те силе, тим више се бла-годатни утицај божанског начела умањује, одражавајући се и преламајући у несавршености људске природе. У исти мах жи-вотворна и из дубине делујућа стваралачка сила постаје све више маханичка и рационалистичка. То увек морамо имати на уму. И као што ништа живо, чврсто и истински плодоносно не може постојати ако се не храни том унутрашњом животвор-ном силом, која продире у људски живот кроз стихију слободе унутрашњег личног живота и личне љубави према конкретним људима, тако се и истински плодотворна хришћанска полити-ка мора остваривати у оним формама у којима је обезбеђена могућност највећег могућег саучествовања те унутрашње, у су-штини богочовечанске сфере.
Из овога, између осталог, постаје јасна једна више него суштинска карактеристика неизбежног општег друштвено-по-литичког уређења живота. То уређење је у највећој мери нор-мално и плодоносно ако је резултат хармоничне координације многих малих савеза и друштвених организација, као што је и организам резултат узајамних веза и координација многих жи-вих ћелија и ткива. Управо у малим савезима друштвено уре-ђење може у највећој мери да носи карактер личних односа конкретних људи, и зато је оно управо онакво какве су унутра-шње моралне силе, док се неограничена власт већих организа-ција, нарочито држава, неизбежно ослања или на бездушну принуду, на оно безлично функционисање општег закона, које никад не узима у обзир конкретну моралну природу поједи-начног случаја, или на бирократију, хладну и равнодушну пре-ма конкретним животним потребама. Породица, савет станара исте зграде, свакојака мала професионална удружења и савези, добровољне хуманитарне организације, локална самоуправа -све су то канали кроз које животворни дух личних односа међу људима, самим тим и лични морални живот, продире у сферу принудних општих система и у максималној мери потпомаже да у њему делују благодатне силе унутрашње богочовечанске правде.
Не смемо заборављати да и у политици, као и у другим областима људског живота, заувек и безусловно важе речи Христове: "Без мене не можете чинити ништа" (Јн 15; 5). Чо-век је крхко и на заблуде осуђено биће; и најбоље његове те-жње су узалудне, често и погубне, често се управо у њима губи његов живи однос према Богу и правди Божијој, који се откри-вају у дубинама људске душе. И у политици молитвени начин мишљења, смерно стајање пред лицем Божијим, жива, врела љубав према човеку као лику Божијем, вреди више од најсме-лијих и најумнијих планова усавршавања, које људи стварају и својевољно остварују.
Као да морално усавршавање живота стоји између она два раније објашњена потпуно различита задатка: задатка обичне спољашње заштите света од зла, и надљудског задатка спасења света. У својој неуморној и непрекидној борби против та-ме, светлост у свету прелази из обичне одбране у офанзиву, приморава таму да одступа даље и растерује је, додуше у одре-ђеној и увек ограниченој мери. Никад не достижући у суштини за њега недостижни циљ спасења света, човек у својој тежњи према моралном усавршавању света иде према том циљу.
