Приказ текста

Никола Кнежевић
магистар наука

Екуменски дијалог: Три лица исте суштине

Извор: Теолошки часопис, бр 8

Православни хришћанин своје духовно искуство доживљава у афективном нивоу, дакле у оваквом доживљавању духовног наглашена је осећајност, мистичност, тајанственост и трансцедентност коју верник осећа у Божанственој литургији и врхунац јединства и саборности тела Христовог које се осећа у самом чину евхаристије – причешћа. Са друге стране у западном моделу хришћанства, наглашен је когнитивни односно, рационални ниво доживљавања духовног искуства, где се у први план ставља порука – омилија (проповед) која надахњује верника и усмерава га. Сасвим је сигурно да је оваква отворена еклесиологија доброшла јер води ка изградњи дијалога толеранције, међусобног уважавања, приближавања и разумевања између три хришћанске конфесије.
 
Екуменизам. Реч која у нашем друштвеном контексту често поприма негативну и пежуративну конотацију. Један од најпознатијих савремених теолог СПЦ, Јустин Поповић га је критикујући тенденције одређених екуменских кругова ка стварању неке варијанте новог хришћанства својевремено окарактерисао као „свејерес“ – јер она у себи обухвата све кроз историју познате хришћанске јереси[1], које представља „заједничко име за псевдохришћанство и псевдоцркве Западне Европе“[2]. Називају га још и фалсификатом хришћанства.[3] Са друге стране, тежња за јединством свих хришћана представљала је један од основних тема којим се бавио Други Ватикански Сабор, наглашавајући га као тежњу коју треба да има свако ко припада Римокатоличкој цркви.[4]
 
Шта заправо представља екуменизам и екуменски дијалог као такав? Екуменизам представља равноправан дијалог у коме учествују хришћанске конфесије и тежњу за превазилажењем и приближавањем догматских разлика кроз којег се наглашава аспект моралног послања Христове Цркве. Овакав дијалог се постиже путем сагласности и теолошких дискусија, заједничког исповедања, разних видова сарадње и узајамног помагања. Још у 16 веку простојали су дијалози које би могли окарактерисати као зачецима овог покрета, један такав пример је дијалог којег су водили богослови са Универзитета у Тибингену са тадашњим цариградским патријархом Јеремијом ИИ.[5] Екуменски покрет вуче своје корене из 19. века у протестантизму и јавља се као тежња за оснивањем “општег удружења” свих хришћанских вероисповести.[6] Из тога су касније проистекле организације попут YMCA, World Sudent Christian Federation, Life and Work, Faith and Order, па све до 1938. године, када је основан Светски савез цркава који данас представља главни стожер екуменског покрета. Треба напоменути да постоји два и шири аспект екуменизма, који не представља екуменски дијалог као такав већ подразумева међурелигиски дијалог са другим религијама и он није догматске и еклесиолошке[7] природе већ има сврху афирмације што мирније коегзистенције са другим религијама, нарочито исламском.[8] Циљ оваквог дијалога по римокатоличком богослову Валтеру Касперу „није ни антагонистички плурализам, нити монолитни униформизам, већ једн богат дијалог и јединство култура, у којем су културне посебностисачуване и признате, али и очишћене од њима својствених ограничења и обогаћене међукултурном разменом.“[9]
 
Не желим овде говорити о развоју или аспектима екуменизма јер је о томе много писано и на нашем језику. Оно што бих у овом тексту желео нагласити јесте управо важност који екуменски дијалог има у нашем друштву и његове импликације на афирмацију етничке и верске толеранције, смањивања етничких тензија и у крајњој инстанци значај којег овакав дијалог може имати на пацификацију и свеукупну стабилност у региону.
 
Ако би смо пошли од премисе да су сукоби неретко унутар себе и верски мотивисани онда је сасвим јасно коллики значај екуменски дијалог има и у нашем друштвеном контексту, имајућу у виду претходне ратне сукобе али и тензије које увелико постоје и које су приметан реметилачки фактор у стабилизацији региона западног балкана. Улогу којег екуменски дијалог има у свету а поготово нашем региону је од суштинске важности за успостављање атмосфере узајамног уважавања, упознавања, толеранције и мира уопште, у коме се на најбољи начин превазилази различитост са једне стране, а негује партикуларитет верске традиције са друге.
 
Једна од аналогија са којом би се могла приближити суштина екуменског дијалога јесте да би све три хришћанске традиције требало посматрати кроз призму Свете Тројице. Православна, римокатоличка и протестанска традиција представљају три лица једне исте суштине и на тај начин придоносе богатству искуства вере. У оваквом атмосфери јединства у различитостима очитавају се и испуњавају Христове речи "да сви будемо једно". Шта заправо означавају Христове речи да сви будемо једно? Да ли оне представљају императив и стање којег све хришћанске традиције требају да следе, дакле, есхатолошки моменат, или пак фактичко стање које се зависи од еклесиолошког приступа, односно тумачења термина „Una sancta“[10] и чувене догматске формулације Св. Кипријана Картагинског „extra ecclessiam nulla salus“[11]. Ради појашњења, под термином „Уна санцта“ подразумева се пунина и истинитост Христове цркве као и њено апостолско предање. „Православна, као и римокатоличка црква, за себе тврди како је само она истинита Црква у свој њеној пуноћи, док друга није Црква него је само јеретичка или шизматичка групација. Једино та истинита Црква у потпуности садржи истинито учење и у потпуности чува истинито апостолско предање.“[12] У овоме се на један начин одражава еклесиолошка напетост између ове две хришћанске конфесије.
 
У хришћанској теологији сасвим је јасно да људско биће не може да оствари своје назначење без заједничарења унутар Цркве као тела Христовог. Међутим, битно је разликовати дефинисање формалног и моралног значења тела Христовог. Ако Тело Христово посматрамо искључиво у формалном смислу, односно, дефинишемо га као спољашњу манифестацију једне од хришћанских конфесија,[13] долазимо до проблема сотериолошке апсолутизације једне од њих, примера ради, Православне цркве у односу на Римокатоличку или Протестантску, или обрнуто.[14] Са друге стране, поимање Цркве као моралне заједнице верних која подразумева све верујуће који припадају Цркви као невидљивом телу без обзира којој од хришћанских конфесија припадају може довести до проблема релативизације догматских начела и њиховог сотериолошког значаја.
Како помирити ова два стајалишта? Од времена догматских формулација као што је то случај са „extra ecclessiam nulla salus“ Св. Кипријана Картагинског уврштене у документе Четвртог латеранског сабора и папску булу Unam Sanctam Бонифација VIII и њиховог строгог тумачења, дошло је до извесних промена у њиховој интерпретацији. Други ватикаски сабор доноси извесне промене у разумевању овог еклесиолошко – сотериолошког питања. Позитивна реформулација ових речи подразумева да спасење људског бића долази кроз Христа који је глава Цркве чије је она Тело.[15] Други ватикански сабор оставља могућност спасења изван видљиве и формалне заједнице Римокатоличке цркве дајући му јак екуменистички нагласак:
 
„Упркос њима (препрекама) остаје јасно да сви они који су оправдани вером путем крштења јесу део Христовог Тела и имају право назвати се Хришћанима и на тај начин се прихватају као браћа и као деца Католичке Цркве. Браћа која су одвојена од нас такођер користе бројне литургијске радње које су карактеристичне за Хришћанску религију. Оваква литургијска пракса треба се разумети као доследна и као она која омогућава приступ заједници спасења.“[16]
 
Документ Римске курије под називом „Dominus Iesus“, позивајући се на документе Другог ватиканског сабора, на сличан начин сагледава јединственост и јединство Цркве: „С друге стране, црквене заједнице које нису очувале ваљани Епископат и аутентичну и интегралну суштину евхаристијског тајинства, нису Цркве у правом смислу; међутим, они који су крштени у овим заједницама јесу у извесном општењу, мада несавршеном, са Католичком црквом.“[17] Документ даље цитира текст сабора: „Према томе, ове одвојене Цркве и заједнице као такве, иако верујемо да поседују одређене мањкавости, нису ускраћене од значаја и важности коју представља тајна спасења.“[18]
 
Из претходног текста јасно је да је у савременој католичкој теологији тумачење речи Св. Кипријана добило једно шире и отвореније значење, иако се још увек може приметити јака нота екслузивности.[19] Оваква интерпретација је слична Лутеровој моралној интерпретацији духовне и невидљиве цркве и аналогна је значењу Калвинових речи: „...изван Цркве нема наде за опроштење греха нити спасења..“,[20] или његове чувене парафразе речи Св. Кипријана: „онима којима је Он отац, Црква мора бити мајка“.[21] Овакав приступ еклесиологији сигурно превазилази напетост која је вековима постојала у односима између Православних и Римокатолика, а посебно у интерпретацији односа према црквама које припадају Протестанској провенијенцији.
 
У контексту овога наш познати психолог Владета Јеротић испољава реални оптимизам: „Када је реч о разликама у хришћанском исповедању једног Бога и једног Богочовека Христа, односно Свете Тројице, међу римокатолицима, протестантима и православним људима и народима, узимајући у обзир све историјске и антрополошке неминовности разлика међу њима, не изгледа ми немогуће и неизводљиво њихово међусобно приближавање и допуњавање. Одбацујући у потпуности сваки сумњиви синкретизам, а поготово сваки бесмислени "синтетички коктел" различитих а специфичних састојака појединачних учења поменутих вероисповести, прихватајући особитост и посебност православља, римокатолицизма и протестантизма, као део Божијег Промисла у историји и стваралачки изазов народима у напредовању њихове сопствене индивидуације, заступам уверење у могућност, па и неопходност, управо на крају једног миленијума, узрастања све три хришћанске вероисповести до "мере и раста пуноће Христове".[22] Сергије Булгаков тачно примећује: "Свака од историјских грана васељенског хришћанства има свој нарочити дар који је посебно издваја: католичанство – организаторски дар власти и организације, протестантизам – етички дар животне и интелектуалне честитости, православним народима дато је виђење умне лепоте духовног света"[23]
 
Можемо то објаснити и на други начин. Православни хришћанин своје духовно искуство доживљава у афективном нивоу, дакле у оваквом доживљавању духовног наглашена је осећајност, мистичност, тајанственост и трансцедентност коју верник осећа у Божанственој литургији и врхунац јединства и саборности тела Христовог које се осећа у самом чину евхаристије – причешћа. Са друге стране у западном моделу хришћанства, наглашен је когнитивни односно, рационални ниво доживљавања духовног искуства, где се у први план ставља порука – омилија (проповед) која надахњује верника и усмерава га.
Несумњиво је да овакав еклесиолошко – сотериолошки приступ отвара много питања и поставља питање могућности коју оваква перспектива пружа, јер не треба заборавити чињеницу да је у оваквом дијалогу нужно поставити извесне оквире догматске природе изван којих не би требало ићи. Сасвим је сигурно да је оваква отворена еклесиологија доброшла јер води ка изградњи дијалога толеранције, међусобног уважавања, приближавања и разумевања између три хришћанске конфесије.
 
На крају подсетио бих на речи савременог Римокатоличког богослова Валтера Каспера: „Екуменизам није нешто чиме треба да се баве само експерти, теолози или бискупи, већ сваки човек, сваки хришћанин... Први проблем који треба да превазиђемо, јесте незнање, непознавање и предрасуде које постоје међу нама. Када до тога дође, тек онда ћемо моћи да кренемо напред и да заиста урадимо оно што је потребно за добробит човечанства. Нисмо више непријатељи једни другима нити смо равнодушни једни према другима. Ми смо браћа и сестре у Христу, заједничком Господу и заједнички морамо да радимо на превазилажењу онога што нас дели.“[24]

[1] Vidi: Ep. Artemije, 2004:  29-46.
[2] Popović, 1974: 145.
[3] Vidi: Janjić: 1995: 5.
[4] Decree on Ecumenism, Unitatis Redintegratio, 1964.
[5] Više o tome: D. Richard Stuckwisch, Justification and Deification in the Dialogue Between the Tübingen Theologians and Patriarch Jeremias II,   http://www.angelfire.com/ny4/djw/Lutherantheology.stuckwisch.html; Steven Runciman, The Great Church in Captivity, New York: Cambridge University Press, 1968 (deo je preveden u obliku članka na srpski jezik: Luter je imao šansu, http://sabornik.com/index.php?lang=sr&ldd=bibliotexts&tid=1001
[6] Vidi: Đakovac, Aleksandar, Kratak pregled istorije razvoja ekumenskog pokreta
[7] Nauka o crkvenom ustrojstvu
[8] Svaka druga konotacija ovakvog dijaloga bila vodila bi sinkretizmu i bila bi suprotna svetopisamskoj i crkvenoj praksi, drastičan primer predstavlja dijalog koji je vođen u Aziziju (Assisi, 27 Oktobar 1986. Godine)
[9] Kasper: 2004: 55.
[10] „Jedina sveta“
[11] „Izvan Crkve nema spasenja“
[12] Afanasjev, Una sancta, paraf. 12.
[13] Pod ovim podrazumevam Pravoslavnu, Rimokatoličku i Protestanska crkvu
[14] Usko konfesionalna interpretacija „extra ecclessiam nulla salus“ Sv. Kiprijana Kartaginskog podrazumeva ovakav stav, međutim, u njenoj interpretaciji postoji određeno razmimoilaženje unutar Pravoslavne crkve. O tome više u: Ekumenizam i vreme apostazije, Eparhija Raško Prizrenska
[15] Lumen Gentium, 14.
[16] Unitatis Redintegratio, 3.
[17] Dominus Iesus, 14.
[18] Vidi, Isto, 14.
[19] Vidi: Đakovac, 2005.
[20] Calvin, 1957: 627.
[21] Isto, 625.
[22] Jerotić: 1999: http://www.rastko.org.yu/filosofija/jerotic/vjerotic-nacija.html
[23] Bulgakov: 1991: 69.
[24] Valter Kasper, citirano u NIN: 2002: http://www.nin.co.yu/2002-05/16/23268.html