Пре него што се упустим у својеврсну систематизацију појма колективног преумљења који до сада није ближе дефинисан у нашој јавности, већ подразумева индивидуалну психолошку појаву са евентуалним импликацијама на шири друштвени колектив, сматрам потребним осврнути се на саму етимологију и дефиницију појма преумљења.

 

Реч преумљење представља превод грчке речи μετανοῖα (metanoia), што подразумева промену ума, покајање; изражава покајања за одређена почињена дела, признавање кривице и греха, „окретање од мртвих дела“ (metanoia apo nekron ergon), и повратак ка вери у Бога (Јев. 6,1). Реч се односи на духовну обнову човека, процес духовне катарзе кроз коју човек треба проћи да би стигао до свог богомданог назначанења, односно обожења. „Преумљење подразумева промену, успостављање целовитости, повратак у целовитост бића.“

 

„Отуда глагол μετανοείτε - покајте се, значи: преумите се, промените ум. На новозаветном грчком језику "ум" не означава само једно од својстава човекове душе. Он овде подразумева целину човековог бића. Тако призив на покајање означава призив на промену целог човековог унутрашњег стања, промену целог његовог бића. Отуда призив на покајање јесте призив на потпуно нови начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и свега око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није нешто спољашње него дубока унутрашња стварност кроз коју се рађа нови човек. Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим га је Бог створио, види га онаквим каквим га види Бог.“

 

У западној богословској традицији термин преумљење назива се још обраћењем (енг. цонверсион). „У своме првобитном значењу конверзија је природни, нормалан, универзалан и нужан процес на ступњу кад живот мења свој стожер и на место егоцентричне, добија хетероцентричну боју“.Психологија религије разликује два типа преумљења: изненадни и постепени – вољни тип конверзије. „Први приступ посматра конверзију као изненадан и драматичан чин“, док други конверзију посматра као краћи или дужи процес у који особа улази свесно или вољно. Док се у првом приступу инсистира на когнитивном моменту, где се сматра да ће промена вероварња аутоматски следити промену понашања, у другом случају, особа свесно тражи смисао живота и нове начине живљења. Промена је у овом случају поступна и састоји се у изграђивању новог скупа моралних и духовних навика.

 

Имајући у виду дефиницију преумљења које превасходно има индивидуалне импликације, како би онда требало да изгледа дефиниција колективног преумљења? Да ли то једноставно подразумева транспондирање вредности појма на један шири друштвени контекст? Свакако да није тако једноставно. Колективно преумљење у себе укључује низ верских и социо-психолошких, па и политичких чинилаца који у једном кохезивном деловању могу кроз одређени временски период да доведу до промене колективне свести једне друштвене групе или народа као целине. Сасвим је сигурно у овом контексту колективно преумљење представља процес, кроз који мања или већа група људи, у крајњој инстанци и друштво, стари систем вредности замењује новим, суочава се са сопственом кривицом и грешкама, доживљава катарзу, прави својеврстан заокрет и креира нови идентитет. О оваквом процесу, друштво ће у наредном  периоду показати вољу и спремност да претходни – ретроградни систем вредности у потпуности напусти и тако онемогући евентуални рецидив истог.

 

Узео бих прво у обзир верски аспект колективног преумљења. Шта ово конкретно подразумева узимајући у обзир ситуацију и контекст у којем се налази српско друштво? Ако сагледавамо историјски и друштвени контекст у целини, Србија је традиционално хришћанска земља са дугом верском традицијом укорењеном у источном моделу хришћанства – православљу. Ипак, у блиској прошлости, током владавине комунистичког режима дошло је до хомогенизације друштва и стварања новог колективног идентитета уједињеног у идеји антропоцентричне идеологије и обожавања култа личности којег су представљали  идеолошки промотери и агитатори режима. На тај начин, идентитет појединца изгубио се колективној идеји која је од својих следбеника створила усамљене монаде, без личности, без интегритета. Догодило се обезличење друштва, колективна апостазија. „Систематским и системским поништавањем православних садржаја из целине друштвеног живота разарана је најдубља природа, сама срж српског националног бића - његовог цивилизацијско-културног наслеђа, црквено-верске припадности, повесно грађених и потврђиваних вредности.“

 

Ово је након урушавања социјализма условило преласком националне свести из френетичног атеизма у острашћени национализам у којем је обнова верског идентитета била споредна појава, у коме су помешани осећаји верског и националног али без дубљег духовног искуства и промене свести. „Процес десекуларизације и ревитализације религије је почео али више у сфери религиозне свести него у консеквентом религијском понашању.“Ипак, неоспорно је да почетком девесетих година прошлог века конвенционална религиозност и везаност људи за религију и цркву опет доживљавају битне промене, јачајући и повећавајући своју друштвену релевантност.„У тим условима се почетком процеса ревитализације није ревитализовала религија пер се, него религија и религиозност као политичке и националистичке појаве.“  Дакле, овде се више радило о конфесионално идентификованим него заиста религиознимљудима, којима би верско опредељење требало да представља кључни сегмент њиховог индентитета.„Од декларативних неверника дошло се до декларативних верника.“Према попису становништва из 2002. године, у Србији живи 83% становника српске националности. Што се тиче верске припадности, скоро 85% становништва изјашњава се да су православне вере.Међутим известан број верника изјашњава се декларативно, без присуства стварног религиозног искуства и живота. То показује и истраживање да унутар православне вероисповести 22% испитаника има критички однос према својој цркви као и то да верници не прихватају све што њихова вера учи. Други по бројности су обредни верници, који своју религиозност више исказују обредом, више у понашању него у теорији. Наравно, ту су и верници склони догматском мишљењу и прихватању свега оног што вера прописује, што не искључује декларативни карактер овог става.

 

Повратак традиционалним – хришћанским вредностима, прихватање етичких и моралних норми и еванђеоског наука као и практиковање ових вредности у свакодневном животу представља основу и полазиште верског аспекта колективног преумљења. Оно не треба да буде декларативног карактера, једноставна идентификација са верским опредељењем или пуко исповедање догмата, већ вољно и истинско преображавање људске душе и формирање новог караткера – прелазак у истинску егзистенцију и онтолошку заједницу са Богом. Ова промена мора бити потпуна, унутрашња на когнитивном и афективном нивоу.

По хришћанској антропологији човек је позван да буде више - позван је на обожење. У Старом завету о овоме говори псалмиста,а у Новом завету Св. Апостол Петар подсећа на Божије обећање и човекову могућност да постане причасник Божије природе (гр. θείας κоινωνоί φύσεως).Управо у томе се и налази разлог Христовог утеловљења. Он је постао судеоник људске природе да би човек могао, по благодати, да постане причасник божанске природе.„Обожење је стање преображења човечанског, превазилажење створене природе и њено консолидовање у истинској егзистенцији поновним актуализовањем могућности која јој је дата од почетка.“ Кроз благодат Духа светог, у процесу уподобљавања, човек доживљава преображај личности у којем његово целокупно тело, у свом духовном и материјалном смислу, бива измењено. Бог кроз процес обожења усмерава човекову слободну вољу ка себи да би се човек, приносећи Богу своју слободу и самовласност, поново сјединио са Њим.Људско биће постаје личност тек онда када изађе из индивидуалистичког начина постојања, када почне да живи живот љубави и пожртвовања према ближњем, а да ближњи представља сваког човека у потреби. Тако, обожење, преко бића које бива обожено, делује и на свет који га окружује ширећи благодат и осликавајући Христа, носећи са собом неугасиви пламен спасоносне вере. Обожење нема само сотериолошки карактер, већ и психофизички јер дефинише особу у целости, оно преображава комплетну личност и мења духовни и материјални вид човека.

 

То је управо оно самоостварење и индивидуација о којој је говорио Јунг. Личност се може развити када човек свесном моралном одлуком изабере сопствени пут, и то када тај пут сматра најбољим путем.Права личност увек има опредељење и верује у њега.Пронаћи себе и сопствени пут и када се тај пут сматра најбољим могућим избором, значи остварити личност. Индивидуација представља динамичан процес који траје читавог живота и са собом носи низ искушења и ситуација које се морају превазићи како би се тај процес завршио.Овакав стваралачки индивидуациони процес подразумева препознавање сопствених погрешака и мана, у хришћанској терминологији – грехова, и катарзу до које се долази покајањем.Човек као икона – слика Божија представља личност у својој потенцији, односно, могућност да себе оствари као личност и превазиђе сопствену природу.Ова промена се не дешава само у унутрашњости људског бића већ прожима све делове тела, наглашавајући притом есхатолошку димензују обожења, односно, потпуно преображење. Обожење човека почиње и савршава се у земаљском животу, али се у потпуности реализује у будућем веку. Људско биће се у овостраној – земаљској егзистенцији припрема за обожење, међутим, само „тамо“, након преласка у други свет, оно га и достиже; то и јесте „граница тајне“ хришћанске вере.

 

Прихватање овакве стварности је почетак процеса уподобљавања Христу кроз који човек и онтолошки постаје личност. То представља истинско ослобођење човека, аутентичну онтологију која у хришћанској конотацији може бити само онтологија слободе. "Без слободе нема личности. Онтологија личности је онтологија слободе."Христос као гарант слободе уистину може ослободити човека од греха као егзистенцијалне категорије. Изнад свега грех је отуђење и то отуђење у онтолошки најдубљем и најтрагичнијем смислу. Оно је повратак у не биће.Бог, пре свега, ослобађа човека од њега самога и од његове себичности која га уништава.Управо се тада људско биће од себе окреће према другоме.

 

„Тада ће и његово биће бити саобразно бићу Свете Тројице. Одређујући на једном месту  својој Мистагогији смисао литургијског простора Св. Максим ће записати као је ту свако ради другога; то јест, како ту нико није себе ради - или још тачније, како ту нико није својих себичних циљева ради. Себичност, тј. себељубљу, супроставиће љубав [...] Љубав, која бар за Св. Максима увек недвосмислено значи волети неког другог, а никако не волети себе, представљаће једини прави и персонално аутентични пут истине.“

 

Будући да се његова слобода тада уздиже ка Богу кроз љубав, у човеку више нема амбивалентости, његова слобода дејствује природно, и на тај начин, он постаје бог по благодати будући да одбацује несавршеност своје пале природе на шта указује његова борба за сабраност ума.

 

Свакако треба споменути и есхатолошку страну слободе љуског бића. У есхатону слобода несумњиво добија ново значење - добија своје испуњење и своју пунину. У есхатону, човек који стиже до врхунца својег обожавајућег путешествија и испуњења сопственог назначења долази на крају и до својег потпуног ослобођења. Христос је онај који позива човека, који открива његово назначење и који га кроз обожавајућу благодат у потпуности ослобађа од власти греха и смрти. У есхатону човекова слобода постаје потпуна, још савршенија него што је била код архетипа (=Адама). Есхатолошка напетост слободе нам приближава оптимистичну људску судбину и даје предукус вечности у коју је човек позван да би наследио Царство небеско.

 

Колективна промена почиње од инвидудуалне, једна идеја се рађа у појединцу и шири се даље. Овде се враћамо на иницијативу појединца. Преумљење појединца, преображај личности појединца представља допринос и пут ка колективној промени, промени његовог друштвеног окружења - оличношћења заједнице у коме она поприма христолико лице, у којој су социјалне и моралне вредности и односи инспирисани примером најранијих хришћанских заједница, из времена Апостола. Време и начин на који су први хришћани примењивали и практиковали социјално учење еванђеља, јесте парадигматично за данашње међуљудске односе.

 

Сматрам да човек остварује себе у онтолошком, и да постаје човек у сотериолошком и еклесиолошком смислу тек када из потенције пређе у пунину љуске егзистенције, то кретање почиње тада када почне да се  уподобљава врлинама које се стичу кроз веру, то је процес у коме се бесловесно окреће ка словесном, телесно ка духовном, бесмислено ка смисленом. Ова парадигма може се трансподирати на друштво, у коме се социјал-демократском уређењу може дати људско лице а његовим вредностима удахнути срж еванђеоског наука.

 

Динамичка промена колективне свести једне групе, заједнице, народа и друштва почиње у преображају личности појединца. У том процесу духовне катарзе и препорода он у потпуности остварује свој индентитет и постаје личност у његовом изворном смислу, постаје прволик и превазилази сопствену природу. „Јер само бити значи налазити или наћи људски одговор на мистерију постојања, односно на питање на што га упућује изазов бивстовања. Бити хришћанин значи да је тај одговор пронађен или да се увек изнова проналази и продубљује са Христом у Богу. Дакле, живети у Христу за хришћанина значи истински бити људско биће, односно бити припадник човечантсва које се смислено преображава на путу ка Богу као суштом битству.“