У посмртном говору Св. Григорија Богослова упућеном Св. Василију Великом, Св. Григорија описује заоставштину филантропских подухвата Св. Василија на овај начин: ,,Отидите мало од овога града, и видите Нови Град, житницу побожности, заједничку ризницу богатих... где се на болест гледа у верском светлу, и где се катастрофа сматра за благослов, и где се саосећање ставља на пробу''.
Св. Григорије је причао о Василијади, величанственој филантропској установи коју је основао Св. Василије, где су сиромашни, болесни, сирочад и остарели могли да приме храну, склониште и бесплатну здравствену негу од монаха и монахиња који су живели свој монашки позив кроз живот служења, рада са лекарима и другим мирјанима. Нови Град је на много начина био врхунац социјалне визије Св. Василија, плод доживотног труда да се развије праведнији и хуманији социјални ред у области Кесарије, где је одрастао и касније служио као свештеник и епископ.
Прича о Василијевом животу се центрира на две дубоке промене. Прва, духовно буђење толико одлучујуће да га је позвало на преобраћење, се десила убрзо пошто је завршио студије на великом атинском универзитету. Као резултат његовог искуства, Василије је одлучио да се крсти, одлука која се у његово време одлагала до касније у животу. Он је онда продао своје наследство, поделио новац сиромашнима и кренуо на пут да види монашке заједнице које су се развијале у Палестини, Срији и Египту.
Ове заједнице су основане по принципу заједничког монаштва, живот у коме је све – оброци, добра, молитва – било дељено. Василије се вратио у Кесарију, и у забаченој области породичног имања, основао монашку заједницу која се заснивала на кенобитском моделу. Његово друго обраћење се десило шест година касније. Под утицајем дубоког осећаја одговорности за добро стање у Цркви и друштву, Василије се одлучио да напусти манастир који је основао и да буде рукоположен у свештеника и прихвати се парохијског служења у Кесарији.
За ове две промене – Василијева одлука да крене ка монашком позиву и његова каснија одлука да напусти манастир – се може рећи да осликавају поларност Василијеве визије, осе око које се његово виђење света окреће. Током своје службе, он је остао посвећен идеалу заједнице са подељеним животом и ресурсима, каква је на пример кенобитско монаштво. Али он је био подједнако одлучан да овај идеал није ограничен само на манастире, већ да га треба изнети пред шире друштво. Василије је замислио активно монаштво, урбано а не руларно, и посветио се служби сиромашнима као основним послушањем монашке праксе. Његово надахнуће, као што је изражено у Новом граду, је било да сједини невољно сиромашне и вољно сиромашне (монахе) са намером да створи нови тип заједнице.
Василијева визија је радикална зато што представља и реформу монаштва, позивајући монахе и монахиње да се врате у свет и пригрле његове бриге и туге као сопствене, и реформу друштва, заступајући стварање друштвеног реда који се заснива на једноставности и дељењу насупрот такмичењу и приватном власништву.
После пар година после Василијевог рукоположења у свештенство, несрећа је задесила Кесарију и оближњу обиласт. Реке и извори су пресушили а приноси су посустали што је изазвало страшну несташицу хране у целој регији. У овом контексту је Василије дао низ проповеди на тему о богатству и сиромаштву, милости и правди, укључујући проповеди познатије као Богатима, Срушићу моје штале и У време глади и суше. За ове проповеди се може рећи да садрже темељ Новог Града, основно средиште Василијеве друштвене визије.
Да би се разумела Василијева дурштвена визија и његов приступ проблемима богатства и сиромаштва, било би поучно да започнемо са испитивањем приче о богатом младићу и упоређивањем (Василијевог) тумачења са неким другим ранохришћанским тумачима. Како разумети Христову заповест младићу: ,,Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном'' је била тема од велике расправе у раној Цркви.
Један интерпретативни приступ овој причи које је био врло утицајан у каснијој хришћанској мисли је предложио у трећем веку Св. Климент Александријски. У његовом говору ,,Ко је тај богаташ који ће се спасти?'', Климет се усресређује на младићеву нездраву везаност за световна добра. По Клименту, Христос не тражи од младића да буквално расподели његову својину, већ да постане слободњак тиме што ће прекинути сопствену везаност за њих, јер особа која се брине о стицању или задржавању богатства није заиста слободна. Као што Климент каже: ,,Христос, као што неки испрва сматрају, не захтева од њега да одбаци суштину коју поседује, и напусти своју влаштину; већ му наређује да протера из своје душе помисли о богатству, његово узбуђење и болесне осећаје о њему, бриге које су трње постојања, које гуши семе живота''. Климент закључује да Господња заповест циља ка ,,скидању страсти од душе и усмерења, и пресецању корења и одбацивању онога што је страно уму''.
У касном трећем веку и раном четвртом, другачије тумачење ове заповести је преовладало у Цркви са растом монашког покрета. Насупрот Климентовом приступу, монашка литература овог времена се труди да нагласи потребу за одлучујући пресек са светом одрицањем и раздавањем сопствене својине. По житију Св. Антонија, које је написао Св. Атанасије, ово је управо шта је Антоније урадио пошто је чуо причу о младоме кнезу док се читала у цркви. ,,Антоније, као да му је Бог подао разум светитеља и као да је тај одељак био прочитан због њега, је одмах отишао из цркве, разделио имање својих предака сиромасима, тако да не би било више терет њему и његовој сестри''.
Главно код монашког приступа кога онзачава Св. Антоније није помоћ која се даје сиромасима одрицањем стеченог у њихову корист, већ потреба да се човек ослободи терета световног стицања. Заправо, ,,сиромаси'' који се помињу у монашки списима овог времена су готово увек анинимни сиромаси; то јест, они остају безимени и безлични, једва нешто више од делића, од примаоца за одбачене ствари.
Напетост између ове две интерпретативне конструкције – симболичнијег приступа Св. Климента насупрот буквалнијег приступа монашког покрета – је на крају решем у Цркви прављењем разлике између оних који живе свој хришћански позив ,,у свету'' насупрот они који живе као монаси и монахиње. Ови први су упозорени да се везују сувише за материјално стицање, док други испуњују заповест у њеном буквалном значењу на које се гледа као на пут ка савршенству. Овај двострани приступ заповести је касније кодификован у формалном разликовању између ,,наука'' и ,,еванђелских савета'' у западној схоластичкој теологији, док се на истоку изразио кроз појам ,,ангелског живота'' у контексту ,,монашког савршентсва''.
Упркос свим својим разликама, ова приступа су уједињени у упућивању на духовно стање младића у скоро потпуно индивидуалним начинима; оба схватају да је корен проблема у самој вези ка богатству и световним добрима. Стога када се окренемо ка Васлијевом тумачењу овог одељка, важно је напоменути да Василије схвата духовну болест младок кнеза не као везаност ка световним добрима, већ као кршење заповести ,,Љуби ближњег свога као самог себе''. Другим речима, Василије тумачи речи ове приче на чисто социјални начин, а не индивидуални. Као што каже за богатог кнеза у његовог раправи Богатима:
Јасно је да сте далеко од испуњавања ове заповести, и да лажно сведочите у својој души да сте волели ближњег свога као себе самог. Јер да је то што говорите истина, да сте од младости одржали заповест људима и подали свакоме исто као себи, како сте онда стелки ову раскош богаства? Брига о потребитима захтева трошење бокатства: када сви исто деле, раздељујући своју својину међусобно, онда свако прима мали део њихових појединачних потреба. Тако они који љубе свог ближњег као себе самог не поседују ништа више него њихов ближњи; али заиста, ви изгледа имате огромно богатство! Како то може бити сем уколико сте заволели више своје уживање насупрот тешења многих? Јер што више имате у богатству, више мањкате у љубави.
Заповест ,,љуби ближњег свога као себе самог'', коју Василије описује као мајку (свих) заповести'', је тако основа Василијевог схватања Христовог одговора младоме кнезу. Није главни однос између особе и њеног богатства и иметка, већ пре чињеница да поседовање огромног богатства док другима недостају дневне потрепштине сачињава кршење закона љубави.
Из тог разлога Василије изричито одбације било какав покушај да се створи двоструки приступ овој заповести. По Василијевом виђењу, ,,иди и продај све што имаш и подај сиромасима'' је израз закона љубави, и стога једнако применљив на све, на оне који су монаси и на оне који то нису. Као што каже у Богатима:
Зар заповест која се налази у Јеванђељу: ,,Ако желиш да савршен бити, иди и продај све што имаш и подај сиромасима'' није написана венчанима? Пошто идете ка благослову деце од Господа, и пошто сте удостојени да постанете родитељи, да ли сте одмах додали: ,,Децу ми подај, тако да бих прекршио заповести твоје; децу ми подај, тако да не бих стекао Царство Небеско''?
Надаље, насупрот ,,анонимним сиромасима'' који се налазе у већини монашке литературе, Василијеве проповеди карактерише намерни покушај да се хуманизује и персонификује страдање сиромашних. Долази до изражаја Василијев снажни дар реторике у намери да нам покаже лице нашег ближњег: испијено лице изгладнеле особе која је ослепела због неухрањености, напаћено лице родитеља који је приморан да прода своје дете у ропство да би спасио остатак своје породице од глади. Василије је одлучан да лица наше напаћене браће и сестара не смеју бити игнорисана или остати сакривена од нас.
Ако је заповест да се прода сав свој иметак и пода сиромасима израз закона љубави и тиме обавезујући за све, онда се поставља питање: ,,Како се ова заповест може испунити на практичном нивоу?'' Можемо одговорити да је главна особина Новог Града, нове заједнице коју је замислио Василије, била оно што можемо назвати етиком одрживости. Суштински, ово значи да закон љубави захтева од нас да усвојимо нови начин живота који се може одржати преко целог становништва. Василијеву социјалну визију карактерише посвећеност једноставности као начином да се осигура одрживи начин живота за све.
Василије изјављује да праведна расподела ресурса захтева да свака особа узме ,,мали део'' тако да може да их остане довољно за све. Он наглашава једноставност у храни, оделу и дому као начин живљења који омогућава да се ресурси правено расподеле. У односу на дом, он наглшава да ,,зидови, велики или мали, служе истој сврси''. У односу на унутрашњи намештај, он поставља реторичко питање: ,,Какву бољу сврху постижу посребрњени столови и столице или слоновачом постављени кревети и двоседи у односу на једноставније облике?'' Што се тиче хране и одеће, он каже: ,,Две дужине тканине су довољне за капут, и једно одело испуњава сваку потребу што се тиче одевања... Једна векна хлеба је довољна да напуни твој стомак''. Он строго критикује богате његовог доба за прекомерну потрошњу – обилне оброке, ракошна одела, велике и украшене куће, за које он сматра да су директно повезани са невољом сиромашних.
Као што каже у Богатима, ,,Ви прелепо уређујете своје зидове, али ви не облачите свог ближњег, човека; ви украшавате коње, али се окрећете од срамотне невоље свог брата или сестре; ви дозвољавате да жито трули у вашим житницама али ви не храните оне који умиру од глади; ви сакривате злато у земљу али игноришете потлачене!''
Као Св. Јован Златоусти и многи други Оци Цркве, он верује да је Бог обезбедио довољно хране, земље и употребљивих материјала да се задовоље потребе свих. Ова роба је ипак ограничена, и мора се стога подједнако делити. Када неки људи користе или нагомилавају огромне количине ресурса, онда ће следствено бити мање за употребу других. Као што каже у проповеди Срушићу моје житнице: ,,Ако сви ми погледамо шта је потребно да се задовоље наше потребе, дајући остатак онима којима нешто недостаје, нико не би био богат и нико не би био сиромашан''.
Коначни исход Василијевог учења у односу на етику одрживости је оно што би се могло назвати ,,расподелна наредба''. Садржај расподелне наредбе је чим неко има нешто што је ,,вишак'', преко и изнад његових стварних потреба, он треба да га да онима који имају мање. Василије објашњава овај процес са дивном грчком речју ƒπαvισo v, која буквално значи ,,обнављање равнотеже''. Расподелна наредба је суштински одговорност да се поштује заповест љубави дељењем са другима. У једном од својих најчешће цитираних одељака, Василије каже, ,,Хлеб који не дајете је за гладне, одећа која је одложена је за голе, ципеле које труле због некоришћења су за оне који их немају, сребро које сте сахранили у земљу је за потребите''.
Али очита једноставност ове расподелне наредбе компликује људска склоност да прилагоди дефиницију ,,потребе'' са нечијим тренутним нивоом прихода. Они који имају више улавном и користе више. Василије разматра овај проблем у Срушићу своје житнице, која узима за своје полазиште Христову причу о лудом богаташу који је рекао да ће срушити своје житнице и саградити веће да би ускладиштио своја добра. У Василијевом тумачењу ове параболе, ,,рушење сопствених житница'' постаје метафора за проширивање основних потреба. За Василија, ,,житница'' представља нашу дефиницију потребе, оно за шта ми мислимо да нам треба да живимо.Стога, ,,рушење својих житница'' представља редефинисање наших потреба засновано на промени нашег положаја.
Василије заправо говори да ако ми никада немамо вишка за расподелу, то је због чињеница да кад год ми поседујемо вишак, ми одмах усклађујемо наше виљење потребе да се уклопи са новонасталом ситуацијом. Док је безумни богаташ у причи хтео да руши своје житнице једну по једну, ми стално рушимо наше умне житнице да бисмо изградили веће, само да бисмо их опет срушили и наново градили:
(Ти кажеш), срушићу житницесвоје и саградићу веће. Али ако напуниш ове веће, шта онда намераваш? Срушићеш их опет само да би их поново изградио? Шта може бити будаластије од овог непрестаног труда, знојећи се да би се изградило а онда знојећи се да би се изнова срушило?
Василије дели мишљење Св. Јована Златоустог и других Отаца Цркве да они који поседују огроман иметак а одбијају да помогну другима су криви за неку врсту крађе. ,,Зар сеособа која са другога скине одећу не нзаива лоповом?'' Пита Василије. ,,А они који не облаче голог када имају могућност за то, зар се не требају они назвати истим именом?''
Василије иде још даље. По њему, они који одбију да деле са другима у време хитне потребе, када глад и болест представљају озбиљну претњу људском животу, се не могу окривити само за крађу, већ и за убиство. Као што пише својој проповеди, У време глади и суше, ,,Когод има могућности да олакша патње других, али пре изабира да се уздржи из себичних побуда, може се праведно осудити као једнак убици''. Расподелна наредба се стога може сажети у овим речима из Срушићу житнице своје: ,,Крив си за неправду ка онолико њих колико си могао да помогнеш, али ниси''.
Кроз Василијеве проповеди на социјалне теме, једна од најчешће помињаних речи је грчки придев κoιvός, што значи ,,дељен'' или ,,заједнички''. Василије стално користи ову реч да нагласи шта је за њега основна премиса: да је свет створен за заједничку корист свих, и Богом дат човечанству за заједничку употребу. Он се посебно ужива у коришћењу слика из пророде да ово илуструје, на пример у његовој проповеди У време глади и суше, Василије каже:
Животиње заједнички користе биљке које расту природно из земље. Стада оваца заједно пасу на једној и истој падини, стада коња се хране у истој равници, и сва жива бића дозвољавају једна другима да задовоље своју потребу за храном. Али ми гомиламо оно што је заједничко, и чувамо за себе оно што припада многим другим.
Као што се може видети из овог пасуса, Василије сматра да је себичност људског понашања врста аномалија у творевини. Иако је такмичење међу и унутар врста нормални део природног реда, једино се људи такмиче у у томе ко може узети више од онога што му заправо треба или може употребити, и тиме другима одузимајући оно што им је потребно за преживљавање. Свет је Бог створио да би био дељен; из тог разлога, Васлије говори да приватно власништво ресураса који су намењени да буду у заједничкој својини квари наше међусобне везе и везе са светом.
Као што каже у Срушићу житнице своје, одговарајући непостојећем саговорнику који га је управо питао зашто је неправедно да ,,се свако држи свога'':
Реци ми, шта је твоје? Шта си ти донео у овај живот? Одакле си га примио? То је као када неко седне у прво седиште у позоришту, а онда свима осталима забрани да уђу тако да би та особа сама уживала у ономе што је намењено за заједничку корист свих – ово је што чине богати. Они грабе заједничка добра пре него што други имају прилику, а онда их присвајају као сопствена по праву прече куповине.
Василије описује оне који живе по правилу такмичења и приватног власништва као άκoιvώvητoι, што значи ,,несоцијални'' или ,,недруштвени''. Василије говори о безумном богаташу који је рушио своје житнице да је Бог ,,дозивао његову душу ка социјалнијем и цивилизованијем владању''. По Василију, Бог зове сваку особу да постане социјално људско биће, оно које схвата његове или њене друштвене обавезе и живи у исправном односу са својим ближњим. Друштвеност није виђена просто као врлинска особина, већ као преобраћење у нови начин постојања у свету, и тиме да се удостоји да живи у Новом Граду.
* * *
О. Пол Шредер је протојереј у грчкој православној цркви Свете Тројице у Портланду у Орегону, и преводилац је предстојећој књизи, ,,Св. Василије Велики: О социјалној правди''. Његов есеј је скраћена верзија састава који је написао о. Пол на Конгресу свештенства и мирјана који се састао у Нешвилу, Тенеси, јула 2006.
